08. februar 2008.

Izvor: FrontPageMagazine.com

Pomaganje stvaranju rasističke države

 

Piše: Džulija Gorin
četvrtak, 31. januar 2008.

Tokom obeležavanja Dana sećanja na Holokaust u nedelju, UN su otvorile i izložbu koja je odavala poštu pravednicima Albanije koji su rizikovali sve da bi spasili jevrejske živote tokom holokausta. Izložba je u UN stigla iz Jad Vašema, gde je bila otvorena dva meseca. I dok zaista treba da se oda pošta i priznanje Pravednicima iz svih nacija, problem sa ovom izložbom je, ustvari, njen skriveni plan. Jevreje, isto kao i albanske pravednike iz Drugog svetskog rata koriste današnji Albanci da bi uspevali u rasističko-supremacijskoj završnici na Balkanu, gde su počela oba svetska rata odnoseći pre svega jevrejske i srpske živote.

I vreme kad je izložba otvorena je veoma specifično. Nezavisno Kosovo je na dohvatu Albanaca, a Albanci su već ranije poučeni, još od ratova u Bosni i Hrvatskoj pa rata na Kosovu, da je prodaja priče o Jevrejima u vašoj verziji etničkog rivalstva može da vam otvori vrata. I zaista, 70 miliona hrvatskih, bosanskih i albanskih dolara potrošenih u PR firmama, usmerenim prema važnijim jevrejskim organizacijama, uspeli su da dovedu do jevrejske podrške na stranu otvoreno naci-nostalgične Hrvatske devedesetih godina prošlog veka, čiji je predsednik Franjo Tuđman napisao knjigu u kojoj se poricao holokaust i impliciralo da su Jevreji sami bili krivi za žrtve u holokaustu. PR firme su uspele i da Jevreji podrže stranu bosanskih muslimana čiji je predsednik Alija Izetbegović napisao Islamsku deklaraciju u kojoj je potvrdio da je muslimanska država nekompatibilna sa zapadnim vrednostima. Isto tako su dovele i do jevrejske podrške Oslobodilačkoj vojsci Kosova koju je potpomagao Hezbolah, a finansirao i trenirao bin Laden, protiv Srba, koji su zajedno sa Jevrejima ubijani u koncentracionim logorima.

Nakon Jevreja, Srbi su isto tako bili ciljna grupa za uništenje tokom Drugog svetskog rata, i dok su Jevreji i Srbi zajedno umirali u logorskom kompleksu Jasenovac koji je vodila Hrvatska, saveznica sila Osovine, Albanci i Bošnjaci su formirali vlastite dobrovoljačke SS jedinice.

Albanci užurbano završavaju otimanje zemlje od Srbije, države čiji je narod zbacio Slobodana Miloševića još gotovo pre jedne decenije, izabravši prozapadnjačke lidere. Uzimanje Kosova je bio cilj od početka, kada je OVK počela ubijati Srbe, zajedno sa Albancima i Romima koji su radili kao poštari u službi jugoslovenske vlade ili su samo bili prijatelji ili bili mešanih brakova sa Srbima. I kao da jevrejska izdaja svojih istorijskih saveznika i sa-žrtava nije bilo dovoljno perverzno, danas je Kosovo etnički čista država, očišćena od gotovo svih manjina: Srba, Roma, Goranaca, Bošnjaka, Hrvata – i Jevreja.

Pre nego što se Jad Vašem složio da omogući ovu izložbu i da, i ne hoteći, omogući zlosrećnu novu „Kosovu“, trebalo je da se zapita zašto je čak i poslednjih 15 Jevreja moralo da pobegne iz glavnog grada Kosova, bez ičega osim odeće koju su imali na sebi, kada je OVK prohujala kroz njihove domove 1999. U to vreme, predsednik malene jevrejske zajednice u Prištini, Čedomir Prlinčević, pričao je kako su mu dvadesetak ljudi provalili u porodični stan: „Moja majka, osamdesetogodišnja starica, doživela je srčani udar, jer ju je to podsetilo na 1943, kada su Hitlerove SS jedinice na isti način provalile u njen stan.“

Zaista, rušenje i skrnavljenje pravoslavnih crkava, manastira i grobalja, koje se nastavilo nakon što je NATO Kosovo poklonio Albancima, i jevrejsko groblje, koje se nalazi uz srpsko u selu Velika Hoča, takođe je bilo vandalizovano, kako čitamo u knjizi Prikrivanje genocida na Kosovu (prim. prev: Ustvari se radi o jevrejskom groblju u Prištini).

Činjenica da se holokaust koristi za supremacijske ciljeve prevazilazi svaku pristojnost. I zamena teza tu ne prestaje. Izložba ponavlja onu nepouzdanu statistiku koju ova obnovljena albanska kampanja, koncentrisana na Jevreje, širi gotovo već tri godine: Albanija je bila jedina zemlja u kojoj je nakon rata bilo više Jevreja nego na početku. I bez obzira što je to isto tako bio slučaj i sa Španijom, Švedskom i Finskom, u kojima je bilo mnogo više Jevreja nego onih 200 iz Albanije, treba primetiti da je ovaj albanski račun smišljen da ne uzima u obzir Kosovo, čiju nezavisnost Albanci tako priželjkuju. Tamo su Albanci pomogli oko 600 Jevreja, od kojih je većina završila u Bergen Belzenu. Drugim rečima, više je Jevreja odvedeno s Kosova nego što ih je ikad pre rata živelo u Albaniji.

Pravednika (prim. prev: naziv koji Jevreji danas daju nejevrejima koji su Jevreje pomagali i spasavali tokom holokausta) je bilo među svim narodima Evrope; više Nemaca spašavalo je Jevreje nego Albanci. A sa drue strane spektra, više je Srba spasilo Jevreje nego Albanaca. No, očigledno, srpskim spasiteljima nikad nije pala na um ideja da se hvalisaju spasavanjem Jevreja kao što to ovaj ekspanzionistički rival koristi protiv njih.

I tako je jevrejsku dobru volju podržao i nacionalistički pokret koji je u Drugom svetskom ratu stvorio nacističku organizaciju Bali Kombtar, koja je na Kosovu i dan danas aktivna. Isto tako i vojne oznake albanske nacističke SS Skenderbeg divizije, koje prikazuju albansku nacionalnu zastavu, danas nose pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa. Jevrejska zahvalnist, u ovom osetljivom trenutku iskazana prema albanskim Pravednicima, iskorištava se za stvaranje nove države čije je osnivače delom obučavao sin nacističkog Luftvafe generala zaduženog za Hitlerovo bombarovanje Beograda 1941, države u kojoj restoran „Hitler“ radi bez mnogo kontroverze, državu koju vode „bivši“ pripadnici OVK, za čije je vođe i pripadnike novinar Njujork Tajmsa, Kris Hedžis piše u časopisu Forin Afers, 1999:

„svodi se na bizarnu ideološku dividendu, sa elementima fašizma s jedne strane i nijansama komunizma sa druge. Prvu grupu vode sinovi i unuci desničarskih albanskih boraca, bilo da se radi o potomcima onih što su se borili u fašističkim odredima Drugog svetskog rata i dobrovoljcima Skenderbeg SS divizije, koju su osnovali nacisti, ili pak potomcima desničarskih albanskih kačaka koji su ustajali na Srbe pre 80 godina. Iako nije bila neka borbena jedinca, divizija Skenderbeg je učestvovala u sramnim hapšenjima i deportacijama onih nekoliko stotina Jevreja tokom holokausta.

Tokom devedestih, Albanci su pomogli da se ponovo oformi bosanska verzija Skenderbeg divizije, Handžar SS divizija:
Od oko 6000 ljudi, Handžar divizija odiše fašističkom kulturom. Vide se kao naslednici SS Handžar divizije, koju su bosanski muslimani formirali 1943. da se bore na strani nacista. Njihov duhovni uzor bio je Mohamed Amin al Husein, Veliki muftija jerusalimski, koji je podržavao Hitlera. Prema jednom službeniku UN, izgleda da začuđujuće malo onih na dužnosti u Handžar diviziji u Fojnici dobro govori srpsko-hrvatski. „Većina njih su Albanci, bilo s Kosova... ili Albanije,“ (otkriva taj službenik).

Izložba nosi ime BESA: Kodeks časti – Albanci muslimani koji su spasavali Jevreje tokom rata. Stranica Jad Vašema o ovoj izložbi ovako opisuje Besu: „Izuzetna pomoć koja je pružena Jevrejima utemeljena je u Besi, kodeksu časti, koji i danas i dalje služi kao najveći etički kodeks u zemlji. Besa doslovno znači „održati obećanje“. Onaj ko se ponaša u skladu sa besom je čovek koji drži datu reč, neko kome možete da poverite kako svoj, tako i život svoje porodice. Čini se da je ovaj kodeks izrastao iz islama kako se kod Albanaca interpretira.

Naglašavanje „muslimanstva“ kod Albanaca je izrazito, u oštrom kontrastu u odnosu na njegovo nenaglašavanje kada su Jevreji i zapadne sile krenule da Albance podržavaju u borbi protiv Srba. Ono što nedostaje iz definicije bese je njena najčešća primena – obećanje da se ne ubije osoba koja je uključena u krvnu osvetu, poput onih koje su vladale Albanijom, a sada i Kosovom i Makedonijom tokom nekoliko poslednjih godina kada je ponovo oživelo ovo drevno varvarstvo.
Na stranici Jad Vašema dalje piše:

Herman Bernstin, ambasador SAD u Albaniji, piše 1934: „Ne postoji nikakav trag diskriminacije protiv Jevreja u Albaniji, jer je Albanija jedna od retkih zemalja Evrope danas gde ne postoji religijska predrasuda, iako su i sami Albanci podeljeni u tri vere.“

Čovek se zapita može li da se diskutuje da li je lomljenje krstova sa srpskih pravoslavnih crkava, koje su štitile i Srbe i Albance tokom NATO bombardovanja, a zatim njihovo paljenje i uriniranje po zgarištima verska ili rasna mržnja, ali po Andiju Vilkoksonu, američkom stručnjaku na suđenju Miloševiću: „9. septembra 1901, britanski diplomatski telegram poslta markizu Landsovnu glasi: „Stara Srbija (Kosovo) je još uvek nemiran region zbog albanskih bezakonja, osveta i rasne mržnje.“

Više od jednog veka kasnije, izgleda da su se stvari veoma malo promenile.

I dok je važno da se proslave pređašnji akti nesebičnosti i pravednosti u Albanaca, čovek ne može da zaboravi šta taj narod sada čini, direktno nipodaštavajući samu misiju Jad Vašema. Ako su Srbi bili „opravdane“ mete albanske mržnje 1999, zašto su onda i Jevreji, Romi, Goranci, Bošnjaci i Hrvati morali da odu da bi se primio koren nove „Kosove“? Možda zbog toga što je ova mržnja i bila sredstvo od samog početka?

To je sve očigledno bilo zanemareno od Jevreja koji su bili uključeni ili su odobrili ovu izložbu, koja prikazuje rad fotografa iz Kolorada, Normana Geršama, sedamdesetpetogodišnjaka, veterana Vol Strita koji se nedavno sam opisau u Veil Dejli kao polutan između Jevreja i sufiste, i koji se moli muslimanskom molitvom na arpaskom pre nego što uđe u avion. Geršmanova misija koja i dalje traje tokom ovog džihada, bila je da traži muslimane po čitavom svetu koji su tokom Drugog svetskog rata spasavali Jevreje.

Jevrejski musliman Geršman je svestan današnje kosovske mućke, i javno je izneo svoj stav kada je opisao da se Kosovo „bori“ za nezavisnost od Srbije, i ponovio jednu od svagdašnjih popularnih fraza albanskog lobija, a koju je nedavno ponovio i albanski ambasador u Izraelu na jednoj od stranica Džeruzalem posta: „Svi Albanci su spasavali Jevreje“. To, ustvari, zanemaruje stvarnost Drugog svetskog rata na Kosovu. Geršman otkriva da Eli Vizel –  koji je, u trenutku istorijske lucidnosti, odrekao se pre nekoliko godina svoje podrške antihumanitarnoj NATO intervenciji na Kosovu – podržava ono na čemu radi Geršmanova fondacija. Fondacija „Aj kontakt“, koju vodi još jedan Jevrejin iz Kolorada, Stiv Kaufman, kako piše Vejl Dejli, već je izdala knjigu i DVD koji govore o građanima Albanije... koji su štitili i pomagali Jevreje da pobegnu od nacista u Nemačkoj, kao i dokumentarni film u produkciji kuće koja je dobila nagradu Emi. Tako, izložba je tek uvod za ono što sledi.

Da je Jad Vašem imao više istorijskog iskustva, složio bi se da ovu izložbu otvori za, recimo, šest meseci, kad se razreši pitanje otimanja zemlje, mirnim ili nasilnim načinom. Umesto toga, efektno je zauzeo stav, i to takav koji naglavačke postavlja istoriju, jer muzej neoprezno ukazuje i na rezultat: povratak na granice Albanije koje je odredio Hitler (a koje uključuju aneksiju Kosova Albaniji), i ostvarenje albanskog cilja Velike Albanije „pod istom zastavom koja sad vijori na Kosovu“, kao što je nedavno ukazano u pismu u Fajnenšal Tajmsu. Naoružani pečatom odobrenja Jad Vašema, UN sada ponosno ponavlja ogromnu istorijsku grešku.

Kao i Eli Vizel, i Džon Ranc je preživeo holokaust i on je ono što su istorijski plitkoumni Jevreji zapada pomogli da se uradi Srbiji na korist Albanije (koja sve do prošle nedelje nije dozvoljavala izraelskim avionima da lete na komercijalnim letovima sa njenih granica) označio kao naš „najveći sram“.