Невен Милаковић Ликота
• Анђео
• Свети Вукашин Тохољ Клепачки
АНЂЕО
Био сам тамо и све сам видио дјецо моја,
жицом сам крвавом Икону Свету у мозак властити урезао
не сјећања ради, нит ' сачувај Боже сулуде освете,
јер ко би пожелио памтити призор од смрти црњег усташког строја,
монструма што је с' осмјехом пакленим недужну дјечицу пјевајућ' клао
и нијеми вапај што к' небу шаље усташком камом преклано дијете.
Нијесам без разлога дјецо моја Икону ову толико дуго од људи крио,
Нијесам је узалуд сав вијек убоги крвавим кошмаром предивну мазио,
и сад знам зашто је Господ хтио да ја једини утекнем клетој душманској ками,
тако сам близу вјечитог свјетла у оној проклетој јами био,
тако сам близу рајске стазе својим грешним ногама газио,
па ту ме дјецо, у тој безданки, прикривен у тами,
јачи од смрти, мржње и бола гледао благо Анђео сами.
Шачица недокланих жудно је гледала горе
крвавим отвором јаме и свјетлом прелашћена,
слијепа да види хорду што је оштрила зубе, спремна да настави хајку,
не једном зачух лепет што крила Анђела творе
и не видјех ништа љепше до тог божанственог трена,
предамном стајаше дијете које је тражило мајку.
Не бјеше ни назнаке страха на његовом прекрасном лицу,
ни мрака,ни очију страшних,ни крика што душу леде,
није знао за патњу,ране и крваву жицу,
само је тражио ону коју толико воли,
а око се његово држаше за једну танку жилицу,
и зној се самртни скупљао по његовом Светом лицу,
и свјетлом сијаху његове Светачке усне блиједе
док тихо шапташе мајци :
„Не брини мамице мила, ништа ме не боли!”
Несташе у том трену и жртве и џелати,
неста и мрака и свјетла и зла што добру пријети,
о каква радост Душу испуни када схвати
сву ју је прожео овај прекрасни дјечак Свети.
И ништа више дјецо не може да ме спријечи
сваком ће искушењу Душа да одоли,
само да Господ једно никада не дозволи
да никад не пресахну ове Свете дјетиње рије ч и:
„НЕ БРИНИ МАМИЦЕ МИЛА, НИШТА МЕ НЕ БОЛИ.”
СВЕТИ ВУКАШИН ТОХОЉ КЛЕПАЧКИ *
Небо надамном бијаше крваво и земља испод мене
и птице и јасени и очи људске и мајке што дјецу стежу,
крв је обојила усташке руке и гркљане пресјечене
и душе црне и престрашене срне и жице наоштрене да разум свежу.
Свуд око мене самртни крици
кркљањем прекланих смрт се церека,
прилазим послушно својем убици
и ледној оштрици србосјека.
Гледам га радознало у угасле очи
тражећи у њему остатке човјека
пијаног од крви сто му с' каме точи
као дјечја суза, као капља млијека.
А он силан...распојасан...на гомили мртвој стоји,
наздравља опклади добијеној, па он их је забога највише побио,
к'о дукате своје жртве са демонским смијешком броји
бодући их да провјери је ли који преживио.
"Што ме гледаш тако старче, зар си разум изгубио",
рикну као звијер рањена и ножем ка мени крену,
а ја сам се к'о пред причест своју прву прекрстио
радујућ' се ко рођењу самртноме својем трену.
"А стах"...помислих"..."Зашто се не бојим,
па звијер ми очи копа и режећи месо сијече...
зашто тако равнодушно пред џелатом својим стојим,
како могу да га жалим док му крв са руку тече?"
Па и он је некад створ Божији био,
и он душу има, како она само пати,
ја му све несрећнику, још на овом св'јету помраченом опростио,
ал' како ће кад час дође пред жртвама својим стати?
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО", шапнух му језиком што је одсјекао
и видјех очима својим ископаним страх што му је грчем лице нагрдио,
кажу није никад више ни пиле заклао,
да се манит проклињао и од људи вјечно крио.
А ја се молим за душу његову
као и за душе оних које је поклао,
можда ме због тога људи Светитељем зову,
можда зато памте ријечи:
"САМО ТИ ДИЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО".
* Право презиме Светог Вукашина било је Мандрапа а не Тохољ.