 ченици III разреда београдске богословије Св. Саве били су са својим разредним старешином протођаконом Миланом Ковачевићем током 20. и 21. октобра на дводневној екскурзији у Републици Српској. Тамо су посетили више одредишта: Бања Луку, манастире Моштаницу, Гомионицу, и Св. Василија Острошког у Бијељини, етно село Станишиће... Првобитна замисао је била да се посети Јасеновац, али смо ипак одлучили да се зауставимо на Доњој Градини. Све оно што смо пропустили да видимо у Јасеновцу покушали смо да надоместимо у Музеју Републике Српске у Бања Луци и у Доњој Градини где нас је дочекао Симо Брдар, један од најбољих познавалаца овог локалитета и Јасеновца у опште. |
СИМБОЛ
СТРАДАЊА СРПСКОГ НАРОДА
Шта је, заправо, Јасеновац? Он је једно велико стратиште и симбол страдања српског народа. Али, он је и више од тога. Јер било је много логора и стратишта и многи се догађаји узимају за симбол српског страдања. Праву слику и дух Јасеновца доживео сам у Музеју Републике Српске за време излагања водича док сам гледао слике. Водич нам је изложио кратки историјат Јасеновца, језгровито и без детаља. Али, из реченог могла се схватити суштина.
 |
|
Јасеновац се по много чему може издвојити од других логора смрти широм Европе. То је једини логор којег су израдили сами логораши. Једино је тамо постојао логор намењен деци. И то је једини логор који никад није ослобођен. Партизани су само ушетали у њега. Тамо су затекли пустош, живе душе није било у њему. "Велики Град Мртвих". Све је почело тако што су у НДХ
изашли огласи којима се људи позивају да сву своју бодљикаву |
жицу предају
властима. Народ ништа није сумњао и на сликама се виде колоне људи поред којих иду само двојица усташа. Како то? Они су мислили да иду да раде. Јер
људи су веровали држави. На |
њиховом лицу се може видети осмех. Иду људи да
раде. Како човек уопште, може сагледати ту трагику!? Људи простодушни и
невини, чистих душа, нису могли прозрети у намере својих мучитеља и на
своје су губилиште ишли радосно. Тамо су их брзо раздвајали од њихове деце. Како би децу што више наружили обукли су их у усташке униформе пре погубљења. Све ово нам слике сведоче. |
 |
Када је о овим анђелима Божијим реч, вредно је споменути Дијану Будисављевић, Аустријанку удатуза Србина. Она је спасила 12.000 малишана преусмеравајући их као радница у Црвеном крсту у нека друга места уместо у логор. Тако су деца избегла смрт. Према њеним картотекама многа су пронађена после рата. Према њеним картотекама многа су пронађена после рата. |
 |
И, док се за Аушвиц каже да је био фабрика смрти, за Јасеновац би се могло рећи да је био радионица смрти. Тамо нико није убијен метком. Сви су уморени рукама својих мучитеља било оштрим, било тупим предметом. Тако постоји случај Јелене Јасеновачке, двадесетогодишње девојке која је пала у глину под ударцем маља. Њено тело је у потпуности сачувано.
|
Да у Јасеновцу чак појмови добра и зла мењају своје улоге сведочи нам Миља Каурин. Њу су са још тринаесторо чланова породице, од којих је страдало девет, усташе спровеле у логор. Тамо су је ослепеле приморавајући је да гледа у врело Петровско сунце. Она сада живи сама, о њој нико не брине и она за то никог не осуђује. Онако слепа, долази до бунара са водом помоћу жице. Тако је њој сунце које је извор живота постало узрочник зла, док је жица која подсећа на жицу у логору која представља зло, постала пут до живота.
|
| Како се завршава та прича о Јасеновцу? Након рата, комунисти су подигли споменик и музеј жртвама фашизма. Музеј бива демолиран током рата 1991. год. Уместо њега стоји неки нови музеј у коме нема истине и који служи за прикривање стварности. Али, овде се прича не завршава, не на земљи.
Јасеновaчки новомученици су свети и канонизовани од стране Српске православне цркве и ми им се молимо. И тек овде можемо рећи да је прича завршена. |
 |
|
Док је водич причао учинило ми се да су му се очи овлажиле сузама а то сам приметио и код неких мојих другова. Мени се самом стегло грло тако да никог ништа нисам питао. Знао сам да сви осећамо исто. Јасеновац је за нас место великог бола и велика обавеза да се никад не сме заборавити, или како је то наш блажено почивши Патријарх Герман рекао: "Да праштамо морамо, да заборавимо не смемо". |
Своје утиске о Јасеновцу поделили смо са друговима из школе пуштајући им два краткотетражна филма да би смо им показали страхоте, али и величину мученичког страдања.
|
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
БОГОСЛОВ |
|
