Beše li konclager DAHAU u Evropi – "milosrdni anđeo" za Srbe sa Balkana ?

 

– Ili : Kad udbaš piše istoriju SPCrkve pod naslovom " Tajna Dahaua - mit i istorija "

 

Poznato je da svaka totalitarna ideologija , posebno ratna ( i hladnoratna ) , osvajačko - kolonijalna i okupatorska , prizvodila je i odgovarajuću propagandu , pa je to radila i Hitlerova nacistička genocidna mašinerija u Evropi , uključujući i Balkan , i paralelno sa njom komunistička " usrećiteljna ", ne manje okupatorska i porobljivačka , antiljudska i antisrpska , u " zemlji nedođiji " kod nas na Balkanu , posebno u Srpskim zemljama i krajevima .

Primer takve komunističke podmukle , lažne , danas sasvim nesuvisle propagande , koja ni izdaleka nije kod nas prestala , jeste i najnovija knjiga jednog udbaša o odnosu Nemaca prema Patrijarhu Srpskom Gavrilu i Episkopu Žičkom Nikolaju tokom njihovog zatočeništva u Srbiji i Nemačkoj , 1941-1945. g . Ta knjiga je promovisana kod nas svojevrsnom ( malo razlikujućom se ) još trajućom propagandom , tako da joj je dato mesto i značenje pravog "otkrivenja ". Jer, zaboga , ona razobličuje "tajnu " i "mit" o logoru Dahau i "mitologiju " o boravku u njemu ove dvojice Srpskih Prvojeraraha , koji Dahau je , po toj propagandi , za njih bio , ni manje ni više , nego "počasni zatvor", a oni "počasni zatvorenici " (Ehrenaehftlinge ) ! -što mu dođe ne kao zatvor , nego pre nagrada posebnom počašću ! To, pak, što taj izraz " počasni zatvorenici " i jezički i logički jeste contradictio in adjecto to ovoj preučenoj (kako kažu Hercegovci) gospodi ništa ne smeta. Ovo nekako izlazi, mutatis mutandis , kao slogan američke propagande za brutalno – i dugoročno zračenjem – ubistveno bombardovanje Srbije: " milosrdni Anćeo "!

Knjiga P.I. napisana je pre svega vrlo lukavo ( sa prepoznatljivom epistimofanijom skorojevića) , ali , kao i svako lukavstvo , ona razotkriva plitkost i nedobronamernost ovog udbaškog " istoričara ", čiji sa sva propagandna argumentacija , uz obavezno pozivanje na " naučno istraživanje ", sastoji najčešće u zbrkanom i nekritičom odboru raznoraznih tekstova , nestudiozno pročitanih i do kraja iščitanih , i iz izvesnih dostupnih mu arhiva , memoarskih knjiga ili članaka , zapisanih sećanja ili posrednih kazivanja odoka , uz obavezno pozivanje na nemačke i komunističke propagandne karakteristike o logoru Dahau i njegovom famoznom " počasnom Bunkeru " ( za koji sam autor kaže ( str . 253) : " iako se u sačuvanim nemačkim dokumentima nigde izričito ne spominje smeštaj patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u " Počasnom bunkeru ", odnosno " Bunkeru " Dahaua , to se , ipak , može posredno zaključiti ..." itd . - naše podvlačenje ) , a zatim i na ne manji propagandi skriptorij raznih ljotićevaca ( jedinih stvarnih kvislingâ kod nas tokom rata , u koje autor , mećutim , svrstava i sve njemu kao komunisti nepoćudne Srbe iz vremena rata i posle rata ) . Posle pažljivog pročitanja dugolančanog feljtona ( u nemačkohrvatskoj " Politici ") i cele I ićeve knjige , zaključujemo : da se njen autor nije znalački , zaista nepristrasno kritički , snašao u svemu dostupnom materijalu o unapred zadatoj mu temi , jednostavno zato što je sa startne pozicije pošao s predubeđenjem : da neš to i nekoga treba " razotkriti ", i umišljene " tajne ", " mitove ", " legende " itd . " razobličiti ". Tako su tipično radili i pisali komunisti , i tako rade danas samopozvani tzv . " liberalni " evrolakeji , ili naručeni Nato - istoričari .

Nemamo nameru ovde da detaljno kritički pretresamo ovu prilično pamfletsku knjigu , no ćemo povodom nje postaviti samo neka umesna pitanja . Pre svega o arhivskom radu autora knjige .

Naš poznati istoričar i akademik, počivši Radovan Samardžić, govorio je da kod nas , bezmal svako ko zađe u arhive i tamo nešto nađe , odmah to objavi , i samim tim misli da je već postao istoričar ! Takav je slučaj sa autorom ove knjige g. Predragom Ilićem, dugogodišnjim udbašem pod komunistima, i zatim i pod DOS-om takoće policajcem, gde su mu, u oba mandata, bili dostupni svi arhivi i, što je za njega kao "istoričara" još značajnije, svi udbaški dosijei naših crkvenih i drugih ljudi, koje on naziva "simpatizerima" četničkog ili ljotićevskog pokreta, "kvislinzima", "političkim emigrantima", "kleronacionalistima" itd. i tsl. ono što je , međutim , za g . P . Ilića indikativno to je : za njegovog " drugog " mandata ( u vreme kad je bio pomoćnik ministra policije Dušana Mihailovića ) nestali su iz državnih arhiva dosijei Patrijarha Gavrila , Episkopa Nikolaja i oca Justina Popovića . Sada se g . P . Ilić pojavio sa " novom dokumentacijom " o ovoj prvoj dvojici istaknutih ljudi SPCrkve - a možda će uskoro i o ocu Justinu - ali , pošto su njihovi dosijei nestali u njegovo vreme , mi mnoge njegove podatke ne možemo sada da proverimo .

(On se žali da nije mogao da "dođe do podataka" iz Arhiva Sv. Sinoda, a ne istražuje, a kao istoričar-arhivar trebao bi: zašto je njegova UDB-a više puta zaplenjivala iz Arhiva SPCrkve što je htela, i uzimala i odnosila, a da nikada nije vraćala, a i kad jeste, onda je to bilo desetkovano?) .

No to i nije toliko bitno. Jer ono što svako slovesan meću Srbima može da proveri, to su ovih par pitanja:

- Da li je koncentracioni logor Dahau uopšte postojao: Ako jeste, gde je bio - kod nas ili u Evropi?

- Da li su Srpski Prvojerarsi - Patrijarh Gavilo i Episkop Žički Nikolaj, bili u tom zloglasnom logoru ili nisu? Svejedno koliko! (G. P. Ilić "naučno" napabirčuje iz raznoraznih nesigurnih, neproverenih, protivurečnih iskaza i "dokumenata" jedva jedan mesec! ?! proveden u Dahau /25.septembar do "pred kraj oktobra ili prvih dana novembra" 1944. g./ – i to, po njemu, oni su dovedeni iz hotela i opet odvedeni u hotel, što ostavlja utisak šetnje radi provodnje! Mi na to, ako bi i bilo tako, podsećamo: da je i Tesla živeo godinama u hotelu, ali nije bio u zatvoru , i to zatvoru Gestapoa, a kod SS-ovaca, Enkavedea i Ozne-Udbe prinudni i pod stražom život i u dvorovima, zamkovima, vilama, hotelima jeste zatvor = tamnica = robija = sužanjstvo , a ne " neuobičajeno blag režim života – počasnih zatvorenika " (čitaj "počastvovanih" da budu zatvorenici sveusrećiteljnog Trećeg Rajha, Ljubljanke, Mitrovice, Golog Otoka) .

- Ako jesu bili u konclogoru Dahau, da li su tamo odvedeni na godišnji odmor , i izvođeni povremeno u šetnju, ili su bili zaista ulogoreni i utamničeni , pošto nemačke konfinacije, pritvori, zatvori u Srbiji (hapšenje u Ostrogu i Žiči, zatvori u Sarajevu u Beogradu, konfinacija u Rakovici i Ljubostinji, vođenje na sud u Kruševac, zatvor pod nemačkom stražom u Vojlovici) nisu okupatoru porobljivaču bili dovoljni, pa je trebalo te opasne Srbe popove odvesti bliže Kajzeru, kao što su Rimski Cezari i Turski sultani izvodili preda se hrišćanske Mučenike, Sveštenomučenike, Episkope i Patrijarhe (Sv. Ignjatije, Sv. Polikarp iz prvih vekova, i dalje do Sultanovih mučenja i rastrzanja Sveštenomučenika Patrijarha Gavrila Rajića u Prusi i vešanja Patrijarha Grigorija Petog na ulaznim vratima Fanara) ?

- Ako su Svjatjejši Patrijarh Gavrilo i Sveti Vladika Nikolaj zaista bili dovedeni u konclager Dahau, da li je toliko bitno kog dana je to bilo, i koliko dana ili meseci su oni tamo držani?

– Jesu li tamo tretirani kao logoraši = zarobljenici , i maltretirani kao ljudi, hrišćani, monasi, Poglavari Crkve jednog porobljenog Pravoslavnog naroda? I jesu li to oni tako doživljavali, makar i bili iz čisto propagandnih razloga nazivani " počasni zatvorenici "?

Pitanja se mogu nastaviti i dalje, upuđivana npr. onima koji bi da Gavrila, a naročito Nikolaja, predstave kao "kolaboratera" sa Hitlerom i Nemcima, pa onda zapadaju u tragikomičnu situaciju da dokazuju kako je sve to, što je se s njima dogaćalo, i njima dešavalo, bila neka puka " Nemačka igra " (te su, dakle, i zatvori, konfinacije, logori bili neke "igrice", skoro kao na kompjuteru!) . Koji onda dalje, sasvim dosledno "logički" – jer i đavo i zlo imaju neku svoju "logiku" – sve koji se sa tim ne slažu, nego prosto ljudski trezveno i slovesno, normalnom pameću ukazuju da je: zatvor - zatvor , i logor - logor , takvi njima pripisuju i pridaju etikete,da su to: "mitovi", "mitomanija", stavljanje "lažnih oreola", itd. itsl.

Gospodo "prosvećeni Evropejci", što bi rekao Dostojevski, nikakve "tajne" ni "mita" nema oko stradanja Patrijarha Gavrila i Episkopa Nikolaja – uz poznato još veće stradanje i drugih Srpskih episkopa, sveštenika, monaha, vernika, prostonarodnih ljudi, samo zato što su bili to što jesu – osim, da se prisetimo opet Apostola Pavla, što, nažalost, postoji i suptilna, prefirgana " tajna bezakonja " ( τη musth ριο n th ς ‘ ανομιας ) koja takoće " dejstvuje u svetu" (2. Sol. 2,7) . To je takoće istina, i, uz Božiju Istinu, mi Pravoslavni podsećamo i na tu istinu, danas kao i kroz vekove, sebe i svet oko nas.

Ali. g. P. Ilić i ne piše sa ciljem da izloži istinu, nego da "dokazuje i dokaže" da je Nikolaj bio "simpatizer četničkog i ljotićevskog pokreta, politički emigrant, kleronacionalista itd.", kako je on isti već ranije pisao u svom udbaškom listu " Bezbednost " (1982, br. 5, str. 417). Sve ove pokušaje diskvalifikacije Nikolajeve ličnosti g. P. I. je sada samo malo drugačije izložio, ali cilj pisanja nije promenio u ovom svom visokoparno nazvanom "naučnom istraživanju" (v. zadnju rečenicu njegove knjige, str. 268).

Što se pak tiče Svetog Vladike Nikolaja i njegovih nesamerivih od nas duševnih, a onda svakako i fizičkih muka u pritvorima, zatvorima, konclogorima - više je verovati njemu, nego li udbašima i kvazi istoričarima, ili Ljotićevcima i Nojbaherovcima, kada govori Milici Zernov da je u logoru Dahau "sedeći u nekom uglu molio se: Ja sam prah i pepeo. Gospode uzmi dušu moju!" Ili kad zapisuje molitve Bogu i Sv. Savi, na Jevanćelju u Beču (27.1. i 4. i 11. 2. 1945) : "Sveštenici srpski izmučeni i napaćeni...i sav Srpski narod... jecajući u ranama po bolnicama i tamnicama", i "tuđa zemlja je najbolja za uzdisanje za Tobom, robovanje je najbolje za pokajanje, tamnica je najbolja bogomolja, stradanje najkraći put ka Tebi"...I još kad kaže: "Ne molimo Ti se sada, Blagi Bože, samo za sbe i svoj narod, nego za sve narode i plemena što ih drži crna zemlja, a najviše za narod krštene, kod kojih se, od mnogih bezakonja, utulio oganj ljubavi, a razbuktao plamen mržnje. Molimo Ti se, Svemogući Svemilostivi Tvorče i Oče naš: pogasi požar mržnje i zažeži oganj ljubavi u srcima svih naroda Tvojih".

A što se tiče Patrijarha Gavrila, njegov hod po mukama nije manji od Nikolajevog, jer se, ionako zdravljem oslabio, u Dahau već za dva meseca nasmrt razboleo, kako sam kaže, a zatim, iako nije od komunistâ bio zatvaran, ni bijen (ali jesu druge Srpske Vladike), ipak je umro od njihovih muka, koje su mi priređivali (uz ostalo i dolascima i pretnjama A. Rankovića u samoj Patrijaršiji) . Očevidci govore (prof. B. Ćirković i dr.) da je iznenada umro od muke i duševnog bola posle poslednjeg Memoranduma upućenog Titovim vlastima o progonu Srpske Crkve i njenog sveštenstva i vernog naroda (a rezultata protestâ svih prethodnih Memoranduma pisanih komunističkoj vlasti od Sinoda pod Mitropolitom Josifom i zatim pod njime nije bilo) .

Ovo, kao ni ono o Dahau, nije mit, nego živa istina, Božija i ljudska. Kao što su živi i ovi i toliki drugi Hrista radi Ispovednici i Mučenici, koji su danas na Nebu, i mole za nas, i očekuju nas, i govore nam: Bojte se Boga Istinoga, i podajte Mu slavu, jer dolazi čas suda Njegova (Otkr. 7,14-17; 8,3-4; 14,7) .

*

Donosimo ovde i jedan tekst o logoru Dahau, nastao od ličnog svedočenja dahauskog logoraša, nemačkog Pravoslavnog sveštenika Gljeba Rara ( Gleb A . Rahr ) , a prenet od njegove ćerke Ksenije Rar, i z koga se vide drugi i drugačiji podaci, nego što nam ih pre d stavlja novopečeni udbaški istoričar P. Ilić (poznat našim crkvenim ljudima kao "crkvena policija" UDB-e) .

Predrag Ilić, Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua. Mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića u Dahauu , izd. autora, Beograd 2006, str. 296; feljton iz iste knjige u " Politici ", u 32 nastavka (od 27. 7. – 27. 8. 2006). Vidi i njegov tekst " Ko sme da piše o crkvi? " u " Večernje Novosti ", 20. 8. 2006.

Znalci nemačkog jezika kažu da je ova reč nepoznata u tom jeziku, do gebelovske propagande, a i da bi je, shodno nemačkom pravopisu, trebalo pisati kao Ehrenh ä ftling.

Ako već hoće, onda je daleko normalnije bilo reći " važni zatvorenici ": VIP-prisoners, kako stoji u svedočenju jednog dahauskog očevidca, koji tekst donosimo iza našeg teksta.

Ako ni zbog čega drugog, zbog ovoga je, svakako, istinito kazivanje o gorkom humoru Ep. Nikolaja iz vremena zatočenja u Vojlovici i utamničenja u Dahau: kako je Hitlerov sistem "dobro organizovan"! Istinito je takođe i svedočenje Milice Zernov (supruge prof. Nikolaja Zernova iz Oksforda, inače odraslih u Srbiji i poznavaoca Ep. Nikolaja od ranije; za koju Milicu g. P. Ilić kaže da je " ruska monahinja "! (str. 220), a ona je udata žena. Možda je neko rekao autoru za Sofiju Zernov, sestru Nikolaja Zernova, takođe odraslu u Srbiji, koja je u Parizu živela kao monahinja (ali nije bila zamonašena) služeći u devstvenosti do kraja života nezbrinutoj deci u Monžeronu (gde smo je i lično sretali), i koja je, dolazeći kod o. Justina u Ćelije, uz prismotru svudaprisutne Ilićeve UDB-e, pričala nam ono što P. I. ne zna, ili neće da zna. Taj gospodin i inače mnogo štošta ne zna, niti je "svario" ono što je čitao ili bar naveo u literaturi kao korišćeno. Evo, npr., kako ovaj novopečeni "istraživač" i po pozivu "stručnjak" za Crkvu, posle svih svojih dugogodišnjih "naučnih istraživanja", tvrdi – ne videći u tome diletantizam priučenog "istoričara": "Moramo još jednom da konstatujemo da se sve pojedinosti položaja i sudbine patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau ne mogu sa potpunom sigurnošću utvrditi i rekonstruisati, zbog nedostatka relevantne dokumenatcije (podvlačenje naše) i nepovratnog toka vremena. To nam, međutim, ne smeta da zaključimo da oni nisu bili logoraši u pravom smislu te reči " (podvlačenje njegovo), te da je za njih "važio poseban, neubičajeno blag, režim života , uz privilegije"...itd. (str. 257-8 - podvlačenje naše, uz konstataciju da P. I. kao da žali što je tako bilo). Pitamo se: ko ovde stvara "mitove" i priča "fraze i legende" (str. 210)? Ko li razotkriva velike i skrivene "tajne" o sudbini Gavrila i Nikolaja, ne samo u Žiči, Ljubostinji, Ostrogu, Sarajevu, Beogradu (zatvori i sanatorijum), Rakovici i Vojlovici, u srcu Balkana, nego i u Dahau, u srcu prosvećene Evrope?! Udbaš P. I., u svojoj policijskoj inteligenciji, ne vidi da on ustvari produžuje zadatak Gestapoa: "da se ni u kom slučaju Patrijarhu Gavrilu /i Nikolaju, dodajemo mi/ ne da pečat mučenika"(nemački dokumenat od 2. maja 1941.). Mi im ne dajemo "pečat mučenika", nego ovu Dvojicu Prvojeraraha srpskih poštujemo kao Ispovednike i Mučenike za Hrista, Jevanđelje, živu Crkvu Naroda Božijeg. Jer, oni su bili zatvoreni u konclageru Dahau, a tamo nisu ljudi vođeni na "počasno logorovanje", kao neko "letovanje", jer su u Dahau radili krematrorijumi i gasne komore . (Imamo o tome svedočenje počivšeg Đorđa Svišćova, bibliotekara Bogoslovskog Fakulteta, preživelog Dahauskog sužnja). A treba da pamtimo reči akademika Radovana Samar dž ića, koji je sa pravom rekao: "Balkan nije stvarao gasne komore, nego Evropa!" Istini za volju, gasnih komora i krematorijuma bilo je i u konclogoru Jasenovac, posebno u Staroj Gradišci za srpsku, jevrejsku i cigansku decu, ali g. P. Ilić se hvali da je " Dahau podnošljiviji od Jasenovca "(s. 47), kao da mu je to neka "uteha"! No šta ćemo kada ustaše i neoustaše (mnogi bivši komunisti, kao i mnogi naši "evroslinavci") poriču da je Jasenovac bio logor smrti , nego govore da je bio samo obični "radni logor", i da je broj stradalih Srba u njemu (za Jevreje i Cigane manje spore broj) bio samo par desetina hiljada (nedavno su neki ipak podigli cifru na 120.000 - ali, najmanje je opet Srba!). Da dodamo, da su i iz Jasenovca neki logoraši izašli, a neki i preživeli. A i Sv. Apostol Pavle je u Rimu bio dve godine u "privilegovanom pritvoru" (mogao je čak da po Rimu propoveda Jevanđelje), praćen rimskim žbirima, kao Gavrilo i Nikolaj što su, po izvođenju (ne " oslobađanju ") iz Dahaua, praćeni od Nojbaherovih i Ljotićevih oružanih pratioca, pa nisu pogubljeni, a Pavle ipak jeste! Praviti od toga i oko toga zluradu "mitologiju", da bi se ona zatim trijumfalno "razobličavala" - mogu samo komunjare, plitki "europejci", nezreli kavziistoričari, nesuvisli a grlati propagatori mrtvih ideologija, totalitarnih ideokratija. Ovo pak govorimo ne zato da bi se pitali: "Ko sme da piše o Crkvi" (tekst P. Ilića u " Večernjim Novostima ", 20. 8. 2006) - jer piše kogod hoće i kako hoće - nego zato da ukažemo neobaveštenima i naivnima na podmetanja zlonamernih izvrtanja i mitomanskih laži – ili, kako kaže Apostol Pavle: "da vas/nas ne paralogiziraju pitanologijama " svojim (Kol. 2,4) – tobože u ime "istine", u ime "istorije" i dr. velikih reči, zaista rabljenih (kako kažu Hrvati) u propagandne svrhe, od ljudi koji se još nisu pokajali za zla učinjena ili još činjena ovom mnogo grešnom ali još više onepravdovanom narodu, od "zla domaćega" i lažnoevropskoga. Onoga koje nam sve ovo i ovako radi, kako rade i zvanični prestavnici Evrope, po pitanju Kosova i Metohije. (U Evropi je donedavno bujao neokomunizam, a sada je poplava, s jedne strane, "neodemokratâ" /pristalica tzv. "totalitarne demokratije" - to su kod nas tzv. "evroslinavci"/, i s druge strane, neonacistâ!).

P. I. od prvih citira J. Bajforda, M. Đorđevića i ostale iz malobrojnog ali bučnog antisrpskog orkestra; a pod drugima podrazumevamo takve poput Noela Malkolma, koji ekspres-naručeno napisa, za potrebe Nato-neokolonijalizma, " Istoriju Bosne " i " Istoriju Kosova " (u kojoj, npr., piše: da je Kosovo "visokim planinama odvojeno od Srbije", a nije od Albanije!).

Ako Bog da blagoslova, vremena i zdravlja, biće reči o svemu tome u odavno pripremanoj monografiji o Sv. Nikolaju Žičkom i Ohridskom. Da dodamo, da ću tu biti ocene i procene i "izvora i radova", koje je autor koristio, pa uz ostale i "Memoara" Patrijarha Gavrila, zatim Slepčevićeve 3. knjige (izrazito ljotićevske) "Istorije SPC", kao i zvučno naslovljenog "zbira (!) podataka razasutih na hiljadu i stranica..." o. M. Jankovića o "životu, misli i delu" Ep. Nikolaja, i dr. Jer Nikolajevo vreme tek dolazi, što pokazuju i mnogobrojna izdanja i prevodi njegovih dela na više svetskih jezika.

Šta sve ima u dosijeima UDB-e – kojima, naravno, P. Ilić kao udbaš poklanja punu pažnju i priznaje im "istorijsku verodostojnost", može se naslutiti iz njegovog citiranja "poverljivog izveštaja UDB-e iz maja 1947." (na str. 100 ove knjige). Slično je ovome i citiranje takođe novopečenog istoričara i novinara Radmile Radić ( Patrijarh Pavle - biografija , izd. Tanjug-Novosti, 2005, str. 24 i 34), koja navodi kao merodavna "mišljenja patrijarha Germana" o Episkopu Pavlu (Sadašnjem Patrijarhu) citirana po "zabeleškama" Miloja Dilparića i Dobrivoja Radosavljevića, dobro nam poznatih komunjara i grobara SPCrkve i Naroda, koji su zdušno služili arhigrobaru Brozu.

O njegovom s tim u vezi udbaškom bezobrazluku v. poslednju napomenu (br. 12) na kraju.

Tako ih, za P. Ilićem, naziva i Zagorka Uskoković u svom tekstu u " Večernjim Novostima " (7. 8. 2006), s naslovom " Pod lažnim oreolom mučenika ". Interesantno je videti i nekritičke ocene nekritičkih istoričara-recenzenata na potkorici Ilićeve knjige (na 1. potkorici, a na 2. potkorici je njegova kratka biografija: da je rođen "u selu Tušiću (na sadašnjoj karti pišu Tušiće !, a domaći Srbi kažu: Tušići , kao susedni Brnjaci ), u Ibarskom Kolašinu, na Kosovu i Metohiji " - mada se zna da Ibarski Kolašin nije ni Kosovo, ni još manje Metohija, nego su taj kraj, i još dalje na sever do Leposavića i vrha Kopaonika, komunjare poklonile Šiptarima, pa su tako obnovili "Kosovski vilajet", kao što još drže turski "San dž ak" u srcu drevne Srpske zemlje Raške). Uzgred beležimo: nimalo čudno da se raznorazni Evroslinavci po zemlji Srbiji potpuno slažu i poklapaju, kad je u pitanju Srpski narod i njegova Crkva, sa bivšim javnim a sada kamufliranim komunistima.

Zar se ne vidi da ista "tajna bezakonja" nastoji u današnjoj Evroamerici da "dokaže" da su Miloševićeva zlodela na Kosmetu, kao revanš-zlo na decenijski šiptarski teror nad Kosovometohijskim Srbima, delo i krivica sveg Srpskog naroda – za koja, ako bi i bilo tako, već smo, od dolaska NATO - a i UNMIK - a, višestruko "odužili" i "otplatili" pripisani nam sa kamatom dug (kao što otplaćujemo Brozove dugove) – i da pritom svaku srpsku reč objašnjenja ili odbrane odmah karakterišu "Kosovskim mitom ", "mitomanijom" itd. itsl. Da napomenemo, radi reda, da se po ovom Kosovskom pitanju naši komunisti i naši "Evroslinavci" ne slažu, inače se potpuno slažu kad je u pitanju i pisanje i propagandni rad protiv Pravoslavnog Srpskog naroda i njegove Crkve Hristove, pa dakle i protiv Sv. Vladike Nikolaja i Svjatjejšeg Patrijartha Gavrila.

Deluje veoma idilično Nojbaherov opis Gavrilovog i Nikolajevog "oduševljenja" Nemcima (str. 250-260 Ilićeve knjige). Ne razlikuje se mnogo ni tekst Đoke Slijepčevića (u ljotićevskoj " Iskri " od 15.3.1981) citiran naširoko od P. I. pod naslovom "Objektivno o sudbini p. Gavrila i e. Nikolaja u Dahau" (str. 228-231). A još gori je tekst ljotićevca R. Ojdrovića (" Iskra ", 1. 10. 1966, citiran na str. 160), gde stoji doslovno: "Nije važno koliko su oni (p. G. i e. N.) bili zatvoreni u Dahau, ali je važno i tu nema sumnje, ko ih je odatle oslobodio, Amerikanci sigurno nisu, jer su oni bili davno pre toga oslobođeni" - "zauzimanjem D. Ljotića preko H. Nojbahera". Dakle, po ljotićevcima, Nemci su Srbima darovali slobodu, valjda onakvu kakvu je ova Hitlerova sluščad uživala! Ili kakvu su komunisti doneli Srpskom narodu (što se najbolje vidi do danas na Kosovu i Metohiji, za koje stanje malo ko govori da je rezultat komunističko-šiptarske vladavine).

Njegovo i Nikolajevo Pismo njujorškom episkopu Maningu, iz Kicbila 12. maja 1945. (kod prote M. Jankovića, knj. 3, 291) jasno kaže da izvođenjem iz Dahaua nisu bili oslobođeni , i iznosi razloge tog Gestapo-ljotićevskom podlog plana da ih diskredituju. O svemu ovome nama je podrobno pričao blaženopočivši Ep. Jovan (Velimirović). A to što se do sada nije detaljnije pisalo o tome nije zato što " u toj Crkvi (SPC) postoji zabrana bilo kakvog ozbiljnijeg istraživanjatog pitanja i objavljivanja dokumentacije o njemu ", kako klevetnički piše udbaš P. Ilić (str. 19), čime samo još jednom razotkriva svoju policijsku plitkost i komunističku podlost.