Вечан помен Јасеновац: мјесто натопљено крвљу невиних
{11}ЈЕРОМОНАХ АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ
ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ
Увод
Усташка „творница смрти“ у Јасеновцу или комплекс логора за уништавање људи
Великомученички логор Јасеновац, наше највеће Гробље, ново српско Косово, наш библијски месопотамијски Вавилон, у коме је сатрвено око седам стотина хиљада православних Срба, и неколико десетина хиљада Јевреја, Цигана, Хрвата и Словенаца, тако да је то наш највећи Град под земљом — састављен је био од комплекса неколико логора, распоређених у међуречју река Саве, Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници Славоније, Босне и Баније.
Сплет концентрационих логора Јасеновац био је међу првима по страхотама, а можда и по броју жртава у окупираној Европи током II светског рата. Његови творци били су усташки злочинци тзв. „Независне Државе Хрватске“, вештачке творевине створене под покровитељством немачких фашиста и нациста.
Број Јасеновачких логора је осам, а број жртава — између седам и осам стотина хиљада људи, жена и деце. Жртве су били првенствено и неупоредиво најбројнији православни Срби, а затим и Јевреји, Цигани, Хрвати и други Југословени.
Комплекс Јасеновачких логора смрти сачињавали су следећи логори:
Логор I Брочице (= Брочке Јасенине), звани и „Версајев“ логор, формиран већ у лето 1941. године од неколико барака ограђених бодљикавом жицом, на ледини (ливадама) јужно од реке Велики Струг, између шуме Крндија и пута Јасенова — Новска, на терену села Брочице, северно од Јасеновца. Радио је само неколико месеци, до краја септембра 1941, када је укинут због поплава. Прогутао је десетину хиљада невиних жртава, масовно убијаних у ливадама и у шуми Крндија, где су и закопавани.
Логор II Крапје, отворен ускоро после I логора, неколико километара узводно Савом од Јасеновца, покрај села Крапје (Плесмо), крај шуме Горња Крндија, и трајао је од лета до половине новембра 1941, када је укинут због поплава. И у њему је затрвено преко десет хиљада жртава, чега су сведоци и пет великих масовних гробница у оближњој шуми Горња Крндија. До недавно, док простор бившег логора није био заштићен, сеоске свиње ријући наилазиле су на људске кости.
Логор III Циглана, уствари главни логор Јасеновац, који се налазио испод самог села Јасеновац, а на његовом терену, на левој {12} обали Саве па до реке Велики Струг (на северу) и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу, тачније Мокром пољу (на истоку). Када се говори о логору Јасеновац онда се мисли првенствено на овај средишни логор звани Циглана, назван тако зато што је ту већ била циглана, парна пилана, централа и друга творничка постројења и радионице фирме „Бачић и друг“. Протезао се овај најстрашнији логор смрти на око сто хектара мочварне равнице, тамо где је данас јасеновачки Камени Цвет, окружен вештачким језерима, остатцима некадашњих рупа од циглане, и бројним хумкама које означавају бивше логорске објекте и масовне гробнице. (Камени Цвет данас неки зову „стратегијом организованог заборава“).
Логор III је имао своје подразделе — мушки, женски и дечји логор. Овај средишни и највећи логор у Јасеновцу имао је своје одсеке или „радне групе“: I ланчара, II пилана, III циглана, IV кожара, V грађевина, VI централа и још неке друге. Тај главни део концентрационог логора био је у почетку ограђен редовима бодљикаве жице, а касније је опасан са три стране високим зидом, док је са четврте стране била река Сава. На зидовима је било изграђено десетак високих кула стражарница и поврх зидова постављена бодљикава жица и уведена струја.
Основна намена овога Логора III, као и осталих делова „Сабирног и радног логора Јасеновац“, како га је иронично звала усташка власт, била је: сабирање и уништавање пре свега Срба, дакле организовани геноцид над Српским народом у тзв. Ендехазији, а затим и других „непоћудних елемената“, пре свега Јевреја и Цигана, а онда и комуниста и свих који су се на било који начин супротстављали усташкој власти и сатрапској држави. Главна места мучења и убијања недужних људи у овом „Збирном логору“ били су: Циглана, где је био и крематоријум за спаљивање људи (познат као „Пичилијев крематориј“), затим познати насип смрти („армиран“ људским телима и костима), па кула „звонара“, „тунел“, „ланчара“, „граник“ (гат) на самој обали реке Саве, скела (сплав) на Сави, и најзад шума Градина, преко Саве на босанској страни, о којој ћемо проговорити посебно. Унутар Логора III био је једно време формиран посебни „Логор III-Ц“, где су били затварани и уништавани Цигани.
Централни логор Циглана радио је „пуном паром“ од половине септембра 1941. до 23 априла 1945. године и у њему је свакодневно било на стотине или хиљаде логораша, који су скоро свакодневно затирани, јер су увек пристизале нове колоне недужног Српског народа, па је требало правити места за нове логораше. Кроз овај логор прошло је и пострадало највише жртава: неколико стотина хиљада душа, углавном Срба, а са њима и двадесетак хиљада Цигана и отприлике толико Јевреја, као и известан број Хрвата и мањи број Словенаца. Цигана је у Јасеновачким логорима убијено око 25.000, то јест скоро сви са терена злогласне „Независне Државе Хрватске“. Јевреја је у НДХазији убијено око 33-35.000, а од тога преко половине у Јасеновачким логорима. (Остали Јевреји побијени су углавном у логору Стара Градишка, Баково и на другим местима НДХ).
У сабирни Јасеновачки логор стизале су колоне Срба из свих крајева злогласне усташке страховладе: најпре Срби из околних села и крајева — Славоније, Срема, Баније, Кордуна и Лике, а онда још више из Босне, почевши од Подкозарја и Босанске Посавине, па даље {13} на исток, југ и запад, до Босанске Крајине, Далмације и Херцеговине. Највећи и најбројнији транспорти стизали су у јесен 1941. и током читаве 1942, а онда су нешто смањени, да би од половине 1944. па све до априла 1945. године поново били појачани. Транспорти Срба у логор Јасеновац стизали су железницом, камионима, запрежним колима, а често и пешке у колонама. Многе од ових колона нису ни увођене у логор, него су вођене право на једно од масовних губилишта, понајвише у Градину, Уштице или у кречане код Босанске Дубице, или у реку Саву, која је однела и прогутала небројене хиљаде лешева српских мученика.
Логор III је отворен већ крајем лета 1941. године (први транспорт логораша стигао је теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941) и трајао је све до краја монструозне НД Хрватске, тј. до краја априла 1945. године, када су га саме усташе порушиле и минирале, настојећи да затру трагове својих злочина. А ти злочини су били толики и тако страшни да је то обичним људским језиком неисказиво и неописиво.
У наставку овог кратког описа смртоносног сплета Јасеновачких логора доносимо неколика лична сведочења појединих преживелих логораша, као и налазе комисија и изводе из синтетичких радова научника о овој усташкој творници смрти у Јасеновцу. Иако је то само краћи избор сведочанстава, у њима се ипак може наћи доста потресних детаља о стању у Јасеновачком логору и о страдањима безбројних невиних жртава у њему, највише српских. Овде само напомињемо да су већина ухапшених или у селима и збеговима похватаних Срба одмах по довођењу у Јасеновац углавном убијани, а само је мали број логораша остајао дуже у логору на неком раду. (Усташки пропис је био: да боравак у логору не може бити краћи од 3 месеца, ни дужи од три године, али се усташе тога нису држале).
Доведене жртве усташе су убијали на разне начине: оружјем, ножем, маљем, секиром, гвозденом шипком, или су их бацали у Саву, или у јаме, у ископане масовне гробнице, нарочито у Градини, а немали број су и спаљивали, а од неких лешева чак су кували и сапун. Многи од логораша просто су умирали од разних мучења, од глади, исцрпљености и заразних болести. Небројени су примери и зверског, садистичког иживљавања појединих усташких крвника над беспомоћним логорашима, посебно над женама и децом, што ће се видети из даљих текстова.
На жалост, никада ниоткога није озбиљно покушавано ослобађање заробљеника из Јасеновачког логора. Тек када су усташе, почетком априла 1945, почеле саме да ликвидирају логор и уништавају трагове својих злочина у њему, онда је дошло до провале веће групе затвореника кроз логорску капију (22. и 23. априла 1945). Од покушаја продора њих око хиљаду спасло се једва неколико десетина, а остали су побијени. Тада је од усташа побијено око 3.000 преосталих логораша. (О томе сведочи потресна књига логораша др Николе Николића, Јасеновачки логор смрти, Сарајево 1975, као и искази преживелих логораша). Усташе су тада, на челу са архизликовцем Лубурићем, убијали, рушили и палили све по логору, чак и по насељу Јасеновац, настојећи да збришу сваки траг својих нечувених злочина. Оно што је иза њих преостало, збрисано је нешто касније, током 1945. и следећих година, тако да нису остали већи спољашњи трагови овог „гиганта злочина“ монструозне Ендехазије. {14} Коме је пак од нове власти Титове Југославије требало ово уништавање трагова Јасеновачког логора смрти, није тешко наслутити.
Ипак, остала је неизбрисива и неуништива утроба великомученичког Јасеновца, масовне гробнице у логору и око логора, нарочито у Босанској Градини, као и неућутна река Сава, чији спрудови и до данас откривају нова и нова налазишта безбројних људских костију. Све су то, поред преживелих сведока и записаних сведочења намучених логораша, неумитни сведоци који сведоче о приближно три четвртине милиона невиних људских жртава побијених у Јасеновцу, том нашем највећем општем Гробу, најмногољуднијем српском Граду под земљом. Вишеструка снимања ултра- зрацима из ваздуха открила су до сада на ширем терену Јасеновца и околине близу три стотине масовних гробница, које сведоче о великом броју жртава ове адске „воденице смрти“, која је стравичном брзином „млела“ невина људска бића на историјској тромеђи Славоније, Босне и Баније.
Тако је у београдској „Политици“ од 31. VIII 1977. године објављен следећи извештај о истраживањима и открићима на терену бившег комплекса логора Јасеновац: „За протеклу годину дана на локалитетима шест бивших концентрационих логора у Јасеновцу и ближој околини откривено је још 117 масовних гробница, па им се сада број повећао на укупно 289. Међу њима је управо откривена гробница код села Млаке, 12 километара низводно обалом Саве од Јасеновца. Помоћу армијске опреме, која дубоко у земљу шаље ултравиолетне зраке, поуздано смо утврдили да се ту налазе остаци између 12.000 и 16.000 жена, од око двадесетак хиљада логорашица, колико је било заточено на том локалитету. Тако смо дошли до сазнања да је ово највеће стратиште жена на једном месту у Југославији и једно од највећих у окупираној Европи“.
Недељни загребачки „Вјесник“ од 23.9.1984. године донео је слику и опширан опис најновијег фотограметријског авионског снимања узводно и низводно око Јасеновца, на потезу од 37 километара дужине и 5,5 километара ширине, које снимање је омогућило тродимензионално виђење терена, те је тако потврђено постојање многих само претпостављаних а досад непознатих масовних гробница, са људским костима и лобањама и различитим предметима убијених жртава, као и траговима креча којим су усташе посипале лешеве у гробницама. Овај извештај, са фотографијама снимљеног терена око Јасеновца, пренела је и београдска штампа.
И сасвим недавно, друге седмице фебруара 1989. године, када је услед суше река Сава била доста опала, откривена је још једна масовна гробница у речном спруду, са мноштвом људских костију. Снимке ове новооткривене масовне гробнице Јасеновачких логора видели смо на ТВ Београд 22. маја 1989. године. Додајмо овоме још и познату чињеницу из времена рата — да су многобројне лешеве убијених у Јасеновцу жртава Срби у Шапцу, Београду и другим местима низ Саву хватали и сахрањивали, понекад и читаве лесе лешева, повезаних заједно и са подругљивим натписима за Србе. Масовне гробнице, где су сахрањивани из Саве извађени лешеви, налазе се у Београду на Ратном острву и испод Калемегданске тврђаве. Тако се Јасеновачки логор, а нарочито Логор III, проширивао такорећи на читав слив наше заједничке југословенске реке Саве.
Логор IV Кожара био је у самом селу Јасеновцу, у тамошњим индустријским зградама (од који је једна и до данас сачувана), ограђеним бодљикавом жицом, у троуглу између реке Саве, железничке {15} пруге и цесте за Дренов Бок. Спадао је и овај логор у комплекс Јасеновачких логора, и у њему су осуђени логораши прерађивали коже у неиздрживим условима. Иначе, само насеље Јасеновац, то јест многобројне Србе у њему, усташе су, почетком 1942. године, такође улогорисали у логор Циглану или протерали у друге логоре. Неки од преживелих Срба Јасеновчана дали су касније потресна сведочења о Јасеновачком паклу, а са некима од њих смо и лично разговарали.
Логор V Цигански, у селу Уштице, на простору између реке Саве и Уне (одакле почиње Банија), где су највише довођени и уништавани Цигани, а и други недужни људи ове многонапаћене земље. Овај логор је трајао од 1942. до маја 1945. године и о злочинима у њему сведоче гробнице у самом селу Уштице и по околини. Међутим, прогони и убијања Срба из Уштице започели су још јула 1941, како сведочи српски свештеник из Уштице (чији доказ доносимо међу документима). Усташе су, наиме, најпре иселили Србе из села Уштице, а многе су и побили, или су их Немци отерали у Немачку. Онда су запустеле српске куће користили за привремени смештај робља довођеног за ликвидацију. Крај пута који из Јасеновца вода у Дубицу, на крају села Уштице, налази се кућа српског сељака Остоје Крњајића, близу гробља, која је, због усташких злочина вршених у њој, остала позната као „кућа лелека“. Сељаци и данас причају о језивим ужасима и оргијама чињеним од усташа у тој кући. Они су у ту кућу стално доводили и у њој уништавали људе, а нарочито жене и децу, особито из циганских породица, али и многих српских. Ту су их скидали голе и мрцварили и често онако голе водили до гробља и до њиве Јеле Растовац и баште Гине Божетић, где су вршили масовне покоље. У самој њиви Јеле Растовац усташе су ископале, и попуниле лешевима убијених, цигло 21 јаму, а у башти Гине Божетић 12 јама. Из њих је често, кроз земљу, извирала крв, па су усташе касније преоравале то земљиште, а неке су гробнице, пред свој бег из Јасеновца 1945, усташе пуниле коксом и посипале бензином, па онда палиле. Преживеле повратнице из немачког ропства, Гина Божетић и Јела Растовац, затекле су при повратку згаришта на свом земљишту, која су се још димила и страховито заударала. У кућама, које још нису биле срушене, нађена је крв по зидовима, а нарочито у кући Остоје Крњајића. И данас у Уштицама постоје бројне масовне гробнице.
Логор VI у селу Млака, на реци Сави низводно од Јасеновца (око 10 км), према Старој Градишки, где је био тзв. женски радни логор на њивама села Млаке и Јабланца. Млака и Јабланац била су чисто српска села, па су убрзо од усташа испражњена од Срба и реквирирана, а на српским имањима основана је логорска економија. Уствари, то је био само изговор за одвођење логораша тамо „на рад“, јер су их усташе најчешће водиле право у смрт. Нарочито су у Млаку одводили жене и децу. О масовним убијањима у овом логору, такође одељку Јасеновачког комплекса, сведоче масовне гробнице по њивама и у оближњој шуми, тако да се број пострадалих у Млаки и Јабланцу процењује до 45.000 жртава. Из саме Млаке страдало је око 90% становништва: 583 жртве, од тога 200 деце од 1-15 година, а из Јабланца је убијено 112 жртава. Оба српска села имали су пре рата око 150 кућа. Цркву у Јабланцу усташе су сасвим уништиле а село затрле, тако да се ни после рата није успело обновити — педесетих година расељено је сасвим и оно мало Срба повратника. У цркви пак у Млаки усташе су затварале {16} жене и децу и мучили их, а потом убијали на садистички начин. Црква је доста оштећена и запустела, као и село па је у село тек после 1950 почело насељавање Срба из Босанске Крајине, који најзад ових дана настоје да обнове и своју православну цркву.
Логор VII у Старој Градишки (који се од усташа називао и Логор V) такође је подпадао под комплекс Јасеновачких логора за уништавање људи Налазио се у самој Градишки, на обали Саве, у старој аустроугарској тврђави претвореној у казнионицу. Имао је 3 дела — логор за мушкарце, за жене и „оборе“ за децу. Као и систем Јасеновачких концлагера, и логор у Старој Градишки трајао је током читаве окупације (започео је још у мају 1941) и уз логор III у Циглани био је други по величини логор у НДХ по страхотама мучења злостављања и убијања на десетине и десетине хиљада људи, жена и деце. Кроз овај логор су пролазили многи затвореници на путу за логор смрти у Јасеновцу, или пак за друге логоре Ендехазије али их је такође врло много мучено и убијано у самој Градишки и око ње. За време од нешто више од 3 година трајања овог логора у њему је ликвидирано преко 75.000 људи, жена и деце. Нарочито су усташе у Градишки мучили и затирали жене и децу, о чему ће бити више говора у даљим текстовима и документацији. Ликвидирање овог логора у Старој Градишки почеле су саме усташе, крајем 1944, али је ипак потрајао све до 23. априла 1945. Од њега су преостале зграде казнионе и други објекти, као и јаме са људским костима свуда унаоколо. Близу Старе Градишке је велико логорско гробље, у којем се налази преко 6.000 гробова. Многе су жртве бацане и у Саву.
Логор VIII у Доњој Градини, на босанској обали реке Саве, прекопута Јасеновца, одмах иза ушћа реке Уне у Саву. Када се данас пређе из Јасеновца преко моста на Сави и Уни, одмах лево на југоисток започиње атар Босанске Градине, који захвата око 125 хектара површине, тј. цео простор велике окуке Саве (наспрам села Кошутарице, испод Јасеновца). Градина уствари и није била никакав „логор“, него само масовно јасеновачко стратиште, тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско робље доведено из Босне и других крајева злогласне Ендехазије. То је, у пространој шуми, било уствари место за директне ликвидације довођених затвореника, који су или превођени из Логора III у Јасеновцу или, по хватању на терену, у колонама одмах вођени на губилиште у Градину. Јер, услед великог броја стално пристижућих колона људи, крвници усташе су их одмах усмеравали на погубљење и закопавање у Градину. У Градину су довођени најпре ухапшеници из преко Саве, а затим су још више довођени босански Срби из Подкозарја и Босанске Крајине, где су од усташког терора опустела читава села и крајеви српски. Само у лето 1942. године испражњено је и опустошено око 140 српских поткозарских села, а народ је стрпан у концентрациони логор Јасеновац и друге логоре (Церовљане код Босанске Дубице, Млаку и Јабланац, Стару Градишку, Новску, Приједор). Тада је утамничено у Јасеновац и друге околне логоре око 68.500 Козарчана, међу којима је било 23.850 деце, узраста од колевке до 15 година.
По шумама и пољима Доње Градине, на Босанској страни реке Саве, усташе су извршиле најмасовнија убијања Срба, тако да је Градина уствари највећа масовна гробница Јасеновца, или тачније то је низ од око 50 масовних гробница. Навешћемо овде карактеристичан опис стратишта у Градини, који даје др Никола Николић {17} (у поменутој књизи Јасеновачки логор смрти): „Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. Надалеко није било насеља, њиве су биле опкољене врбовим шибљем и шумом, а са три стране је Градина била потпуно неприступачна: од стране Јасеновца (сјеверно) дијелила ју је Сава, од стране Уштица Уна, а од стране Кошутарице опет Сава, која ту прави нагли заокрет од сјевера ка југоистоку. Градина је изгледала као прави полуоток. Са стране села Драксенића и Међеђе усташе су се заштитиле од партизана појасом ровова, вучјиx јама, читавим низом бункера и карсула. Из логора Јасеновац могло се лако прећи у Градину скелом (преко Саве). У овој пустињи могло се несметано убијати хладним оружјем, а да нитко и не помисли шта се тамо догађа, па шта више, кад би жртва и јаукнула колико год би могла, нитко не би могао ништа чути. У томе је лежала тајна те страшне Градине. Убијало се хладним оружјем да се не би чули пуцњи. Ријетко би на насипу (Саве) убијали појединце из револвера (...)
Народ одређен за клање, дотјеравали су пјешке или би довезли влаком у „Гај“, који се налази пред самим логором. Ту би заточеници мирно чекали скелу. Мали путељак („стаза смрти“) водио је до саме воде Саве, до скеле. Скела је била обични дрвени сплав, од око 6 метара ширине и 16 метара дужине, а био је превожен дебелим жељезним ужетом до чврстих бетонских постамената на једној и другој обали. Скела је превозила 150 до 200 људи, које би одмах на другој страни прихватале усташке патроле и водиле их „путем јаука“, у правцу између Уне и заокрета Саве, насупрот Кошутарице, код такозване „тополе фра Сатане“. Прве су покоље вршили на том мјесту. Ту се још увијек (данас) налази 115 гробница. Усташе су трактором (1945) преорале те големе некрополе, да би сакрили трагове тих масовних злочина.
Када би приспела (у логор Јасеновац) омања група у току дана, око 200 до 400 људи — мушкараца, жена и дјеце, или када би се морало, због помањкања кољача или ископавања рака, одгодити клање за један дан, тада би жртве затварали у кући Пере Вукића, чије је двориште, са 5-6 шљива, било ограђено бодљикавом жицом и чувано од стране усташких стража. Често су заточеници видјели у том грозном дворишту скупине мале дјеце и жена, како укочени од страха чекају смрт, коју су могли само наслућивати (...) Из те су сабласне куће, која је гледала према Сави, тј. према логору, у почетку одводили људе ноћу под „тополу“, усред „поља“, и ту их клали и закопавали, проширујући касније то „гробље“ све дубље и дубље у Градину.
Несретни власник ове куће био је претходно одведен, са женом и троје дјеце, у Земун, гдје су му жену и дјецу убили, док је он касније био довезен „возом ужаса“ у Јасеновац и превезен у Градину, управо на мјесто одакле је био прије отјеран. Заклан је у „Чалинки“, а то је големи комплекс земљишта, под именом „Чалинка“, у правцу Кошутарице, у Градини, на десној обали Саве, који је био изабран као идеално мјесто за „нијема“ масовна убојства“.
Тако пише о логору Градина др Николић, који је и сам прошао кроз Јасеновачки логор. Ево шта још он исти пише о истој Градини из првих година после рата, када је посетио Јасеновачки логор.
„Када сам послије ослобођења (20. IV 1947) обишао Градину, са сином Сергијем који је снимио логор (тј. Јасеновац), Градину и Уштице, нашао сам четири големе ливаде са гигантским некрополама, {18} „гробнице народа“, које су у попречним редовима биле ископане. Вегетација је на тим некрополама била сасвим друге врсте и много нижа од оне по страни, која је много бујнија. На врху сваке те гигантске гробнице сељаци су ми показивали мјеста која уопће нису обрасла травом, иако су биле прошле већ три године од покоља. Помно сам прегледао мјеста поврх сваке гигантске раке и заиста су чињенице одговарале њиховом тврђењу да се ту вршило масовно клање. Објаснили смо зачуђеним сељацима, који су од ужаса већ нагињали мистичним маштањима, да се ту могло заиста клати и да жељезо из људске крви, које се ту нагомилало, смета растењу биљака, а осим тога земља помешана с крвљу отврдне као цемент. Назвали смо та мјеста „хемијским паљевинама“ (хемин — жељезна боја крви).
Језиво изгледају те гигантске некрополе, утонуле у земљу, са посебном ниском вегетацијом, далеко од насеља. Неописиво чувство обузима човјека и сама од себе намеће се мисао о силним патњама што су их преживљавале безбројне жртве на овим крвавим разбојништвима. У првој „Чалинки“, тој „гробници народа“, набројао сам 14 гигантских рака од 60-80 м у дужину, а 6 м у ширину и 4 метра у дубину. На другој „Чалинки“ налазили су се големи комплекси, „братске гробнице“ Срба и Хрвата и клаоница људи звана „Крвава крушка“. Велика њива звана „Лиман“ граничила се са „Чалинком“, а са истока са Савом. Та њива имала је око 200 гигантских рака. На једној обали „Чалинки“, „гробници комуниста“, скинуше с врбе 14 зарђалих окова, који су тамо остали све до 20. јуна 1947. године. Те су окове носили заточеници комунисти, који су послије били поклани, а неке су и с оковима затрпавали.
Од „Чалинке“ према истоку, управо на заокрету Саве, одакле се у дијагонали, преко Саве, види црква у Кошутарици, налази се најдубље мјесто у Сави, звано „Лиман“. Обала Саве је ту врло стрма, обрасла дрвећем и грмљем, испреплетаним купинама и коровом. Занимљиво је да су ту нашли и дивљу винову лозу. То су мјесто усташе изабрали за бацање живих људи у ријеку (Саву). Већином су ту бацали комунисте, које би по десетак њих везали за шину, дугу око 5-7 метара, од жељезничке пруге, и гурнули их тако у дубину Саве — „Обала комуниста“. Они нису, наравно, никада испливали из Саве. То је био нови оригинални, усташко- бестијални начин утапања живих људи. Налази великих комада шина, са привезаним котурима с оковима, непобитан су доказ ових неописивих усташких злочина.
Мало подаље наишли смо и на мјесто одакле су усташе сипале пепео од сагорјелих мртвих тјелеса у Саву. Пред својим бијегом, 1945. године, да сакрију траг својим злодјелима, усташе су палили мртва тјелеса и пепео бацали у Саву. Око 2 вагона такова пепела до данас је остало на обали Саве. Још увијек су се налазиле и несагорјеле лубање и пршљенови. Големи гроб дјеце, што су их усташе побиле на „Лиману“, омладина је, нашавши им кости на обали, покопала у заједнички гроб.
Тамошњи сељаци показаше нам и крушку, под којом су усташе вршиле свој кољачки занат. Били су је посјекли, па је стари пањ потјерао младице, које су данас већ неколико метара високе. Око ње прострло се непрегледно гробље. Одатле се пружа „Шиб“, који се састојао од више парцела под истим именом. Прва парцела Шиба имала је 14 гигантских рака, а друга 20. Свуда се виде типичне пачетворине: 70 x 80 x 6 метара, а поред њих голо мјесто клања — „хеминске паљевине“. И све се тако, докле нам год поглед сеже, пружају {19} сами споменици злодела усташа и патњи што су их преживјели наши народи.
Пред нама су поугљена (= угљенисана) стабла, типична ниска вегетација, која се обично јавља на попаљеним мјестима. Овдје хумци, ондје слегнута земља, под којом почивају кости безбројних мученика, тамо опет шарене „хеминске паљевине“. Ено и један зарђали казан, у коме се кухало људско месо за сапун. Налазимо чак и занемарени трактор и ваљак, којим су усташе преоравале и ваљале гробове прије свога бијега, да би како-тако замеле трагове својих нечувених злочинстава. Видјели смо и големо стабло тополе, у чијем су се дебелим гранама налазила голема чавла (клинци) и ланци, на које су усташе подизали живе људе и остављали их огладњеле да висећи полако умиру, док су они испод њих вртјели на ражњу одојке (јагњад), оргијали и правили канибалске вицеве. Видјели смо и „крваву дјечју врбу“, осушену и обраслу гљивама.
Све су нам то показивали тамошњи сељаци, који су се вратили својим кућама након бијега усташа (после 1945). Налазили су на тим мјестима локве крви и још неохлађена мртва и измрцварена тјелеса мученика“ (стр. 419-421, изд. Сарајево 1975).
Ето таква је била великомученичка Босанска Градина као усташки геноцидни „логор смрти“ за све Србе и за друге родољубе. Данас је она претворена у национални парк, обрастао шумом, са уређених четрдесет видљивих веома великих масовних гробница, мада је уствари цело земљиште Доње Градине једна велика, можда и највећа српска масовна Гробница. Према подацима које су сакупили Срби борци из Босне, у Градини је побијено и закопано преко 360.000 (триста шесдесет хиљада) људских бића, што се приближно тачно може утврдити и прорачунима броја масовних гробница и пропорционалног броја костура у њима. Наиме, утврђено је да су усташе у многе дубоко ископане гробнице често „усађивали“ још живе или полумртве људе, тако што су на 1 квадратни метар сабијали усправно по 12 до 15 људи, које су онда маљевима одозго докусуривали. У Градини је такође вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су вагонетима и изручивали у Саву. Пре неколико година пронађено је тако на више места низ Саву, када је при летњим сушама ниво воде опао врло ниско, неколико великих наслага људских костију у речном муљу и песку. Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Босанске Градине. Темељнија истраживања на терену Босанске Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт.
Из свега овде наведенога, у овом краћем опису комплекса Јасеновачких логора, јасно се види каква је то била страховита „творница смрти“, коју су злочиначке усташе крваве Ендехазије биле устројиле ради уништавања пре свега Српског православног народа, а уз њих и за њим и ликвидирање Јевреја и Цигана, па и оних Хрвата и других Југословена који су им се у било чему супротстављали.
Јасеновачки смртоносни сплет логора, мада и нехотице, распоређен је био у знаку једног великог Крста: од села Крапје на западу па преко Јасеновца у средини, до села Млаке и Градишке на истоку, и од Логора I у Брочицама на северу опет преко Јасеновца и Саве {20} до Босанске Градине на југу. У том знаку Крста лежи под земљом наш највећи Град.
За нас православне хришћане то није „град мртвих“, него Град Живих, јер су Богу све Јасеновачке мученичке жртве живе. Невине жртве у Великомученичком Јасеновцу живе су и у нашим срцима и душама у молитвеном памћењу и спомињању. Све оне заједно са нама очекују васкрсење мртвих и живот будућега века.