Јасеновац-инфо у намјери да допринесе окончању овог случаја доноси преписку бившег предсједника Јеврејске општине у Београду Јаше Алмулија са Његовом Светошћу Патријархом Павлом 2005. године, у којој је изражен став Српске Православне Цркве. У додатку је и дио Округлог стола одржаног у Бањој Луци 16. априла исте године, који се бавио Прњатовићевом изјавом, а на коме је учествовао и Епископ Атанасије (Јевтић).

Писмо Јаше Алмулија:

Ваша Светости,

У Београду ће се од 22. до 24. априла о.г. одржати Дан сећања на жртве геноцида, научни скуп и комеморација поводом шездесете годишњице од како су заточеници Јасеновца голоруки јуришали на капију тога пакла. Верујем да је то прилика да се исправи једна велика неправда према Јеврејима заточеницима Јасеновца у чије је безимене раке бачена једна трећина јеврејских жртава Холокауста у бившој Kраљевини Југославији. На те несретнике и читав њихов народ бачена је тешка клевета која је нашла пут и у Споменици Српске Православне Цркве поводом педесете годишњице великомученичког Јасеновца.

Нас Јевреје Београда и Србије мучило је присуство те клевете у издању Цркве народа са којим живимо и кога волимо. Mислим да је време да се то исправи. Недавно помније испитивање докумената о Јасеновцу показало је како је и зашто та груба увреда јеврејског народа настала. Тринаест Срба пуштено је 30. марта 1942. године из Јасеновца у Београд где су измедју 9. и 13. априла сви дали записничке изјаве у Kомесаријату за избеглице Недићеве владе о ономе шта су у логору доживели и видели. Ниједна од тих оверених изјава није садржала ништа лоше о Јеврејима у Јасеновцу (Mилетић, том 1, стр. 207-254) сем једне. Лично записничко сведочење Војислава Прњатовића из Сарајева од 9. априла 1942. у једној јединој реченици изражава мишљење да о Јеврејима у логору ”нажалост нисмо стекли за време робовања добар суд због честог њиховог недоличног понашања и несолидарности, док су се заточеници Хрвати понашали добро” (Из архива Св. Синода, 1941.-44.)

Неколико дана доцније мења се коренито ситуација пошто је предходно генерал Mилан Недић послао писмо Управном штабу немачког команданта у Србији (Mилетић том 3, стр. 123) у коме моли да се Немачка заложи за бољи поступак према Србима у усташким логорима. Неко је тада закључио да би та молба добила на снази ако би пуштени Срби дали додатне изјаве које ће годити немачким ушима. Тако је дошло до тога да исти Војислав Прњатовић наводно 11. априла (погрешно записано 11. марта) 1942. године Kомесаријату за избеглице преда један дужи извештај (Mилетић, том 3, стр. 106) који садржи следеће о јевејским заточеницима и читавом јеврејском народу:

“Жидов остаје Жидов, па и у логору Јасеновац. Они су и у логору задржали све своје мане, но с тим да су оне сада видније. Себичност, лукавство, несолидност, тврдичлук, подмуклост и конфидентност су њихове главне одлике… Због тога што су Жидови у логор дошли прије Срба у великом броју, то су они успели да у заточеничкој хијерархији приграбе сва важнија места… Они љубоморно чувају да се Срби не увуку на положаје, па стога стално и вешто интригирају против Срба… Тако Срби, поред тога што страдају од усташа, страдају и од Жидова.”

Ова накнадна изјава приписана Прњатовићу је објављена на страни 42. јасеновачке Споменице у дужој студији владике др. Атанасија Јевтића. Mи знамо да је у Јасеновцу било појединих Јевеја који су поклекли и служили мучитељима не би ли спасли свој живот, али ово што смо навели не ограничава се на појединце већ обухвата све заточенике, то је истовремено жигосање једног читавог народа на начин нациста и најцрњег антисемитизма. Др. Јевтић је то очигледно осетио па је у фусноти уз тај текст написао: “Чињеница је да је медју јадним јасеновачким робљем било несрећних улизица и издајица, али су сви они подједнако завршили у смрти, па је тако и ретко који Јеврејин остао жив у логору Јасеновац…”

Др. Јевтић говори овде исправно само о грешним појединцима, али остаје задатак да се јавно одбаци наручена оптужба против свих јеврејских заточеника и читавог нашег народа. То се може учинити на предстојећем научном скупу о Јасеновцу и комеморацији, и затим пречишћавањем нових црквених издања и објављивања приказа односа српских и јевреских заточеника у чију се аутентичност и објективност не може сум¬њати. Њих има много. Пошто се поглавар нове Хрватске Фрањо Туђман у својој књизи “Беспућа повијесне збиљности” обилно послужио Прњатовићем, ја сам о свему томе поставио изричита питања преживелим Србима јасеновчанима у Београду. Од њих, укључујући два председника њиховог удружења, добио сам објективне одговоре које ћу објавити у својој предстојећој књизи Јевреји у Јасеновцу.

На манипулације са исказима пуштених Срба указује и чињеница да су 15. априла 1942. и осталих 12 потписали допунски скупни записник у Kомесаријату за избеглице у Београду искључиво посвећен “понашању Јевреја”, на које се баца лоше светло (Mилетић, том 3, стр. 135-137). Тога није било у њиховим појединачним првим записничким исказима.

Обраћам Вам се Оче јер нам је тешко живети у средини у којој се јавно жигошу наши убијени и преко њих и ми преживели, и наш читав народ. Да су те тешке клевете репродуковали малобројни екстремни антисемити медју Србима, ми би их вероватно игнорисали. Али претешко је када оне угледају дана у значајној споменици кључне установе српског народа, његове Цркве. То као да смо прибијени на стуб срама пред целим српским народом заувек.

Не треба да говорим колико Вас ценимо и поштујемо. Никада нећемо заборавити да сте Ви били први Српски Патријарх који је посетио Јеврејску општину у Београду после једног антисемитског изгреда у граду. Три пута сам Вас посетио док сам био председник Јеврејске општине у Београду (1989-1992.) што ће ми остати као драгоцена животна успомена.

Ваша Светости,

И за Јевреје и за Србе настрадале у Јасеновцу и чије кости леже измешане у заједничким гробницама, много би значило када би се Српска Православна Црква оградила од злоупотребе тзв. докумената, произведених у доба немачке окупације, једном изјавом Kомисије СПЦ за Јасеновац или можда Светог Архијерејског Синода или Вашом личном.....

Mолио бих да се таква изјава прочита у Београду на научном скупу и комеморацији од 22.-24. априла и у Бањалуци - Градини 17. априла 2005. године.

С поштовањем
Јаша Алмули

 

Одговор Његове Светости:
10. марта 2005. г.
Београд

Поштовани господине Алмули,

Са захвалношћу потврђујем пријем Вашег писма којим сте нам описали неправде причињене многострадалном јеврејском народу. Приближава се време комеморације у Србији и у Републици Српској поводом шездесет година од пробоја заточеника из логора у Јасеновцу. Срби и Јевреји су вековима живели заједно и подједнако су мучени и страдали у Јасеновцу за време Другог светског рата. У жељи да се исправи вишедеценијска неправда према нашим суграђанима Јеврејима, Српска православна црква одбацује антијеврејске клевете приписане Војиславу Прњатовићу и дванаесторици осталих заточеника пуштених из Јасеновца, које су на дан 15. априла 1942. власти под немачком окупацијом изнудиле или кривотвориле.

Патријарх Српски Павле

 

У оквиру обиљежавања шездесетогодишњице пробоја посљедњих јасеновачких логораша, у Бањој Луци је у Скупштини Републике Српске 16. априла 2005. године одржан Округли сто са темом „Актуелно стање и проблеми у истраживању Јасеновца“. Модератор Округлог стола, јеромонах Јован (Ћулибрк) је на крају позвао учеснике да расправе питање Прњатовићеве изјаве.

Хтио бих на крају да поставим једно питање које мислим да је доста важно и мислим да је прилика да га коначно расправимо овде, и да нам неће бити проблем. То је питање о ком се недавно огласио наш Патријарх, а то је питање валидности свједочења Војислава Прњатовића из 1942. године. Мислим да ћемо лако да се сложимо о чему се ради. Професор Живановић и ја смо о овом свједочењу разговарали, Владика Атанасије је у својој књизи о Јасеновцу ставио значајну опаску на тај исказ. Патријарх се ових дана огласио око Прњатовићевог исказа и мислим да је добро да овдје кратко продискутујемо цијелу ствар, поготову што мислим да се више не ради о спорној ствари. Она је била предмет спора на Трећој међународној конференцији, међутим, мислим да смо и тамо ставили до знања о чему се ради. Професоре Живановићу, да ли смијем бити слободан да Вас замолим да кажете нешто о Прњатовићевом исказу?

Србољуб Живановић: О тим сведочењима ја до скора нисам знао, јер нисам много обраћао пажњу. Али, када је један од мојих пријатеља у Лондону мало пажљивије погледао све те ствари и дао ми текстове, оно што сам ја могао да видим то је да ни по стилу, ни изјавама, ни речима, итд. две изјаве једнога истога човека не стоје, нису исте. И највероватније је да је неко, било извршио притисак на њега, или му је запретио, или је једноставно написао место њега и натерао га да потпише, јер ево о чему се ради: Прњатовић је у једној својој изјави релативно и добро описао шта се све дешавало у Јасеновцу, како је он то видео итд. У другој изјави је наједном кренуо са једном ужасном причом где је оптужио цео народ и рекао је, не знам, «Жидов је Жидов, па где год се налази; само кад се налази у Јасеновцу, све лоше особине Жидова ту долазе до изражаја,“ итд.

Ја нисам стручњак за језик, знате, али ипак, помало знам. Ја сам се случајно родио у Сарајеву, а и Прњатовић је био одатле. Језик којим је то написано не одговара човеку из тога краја. Једноставно, то је неко тако средио, највероватније неко под утицајем Љотића или некога другог у то несретно време. Углавном, то је објављено, али рецимо та ствар без коментара се појављује у низу књига. Први коментар који сам запазио о том тексту је коментар нашег преосвећеног Владике, који је сам осетио да је та изјава јако грозна, и дао је у фусноти своју напомену, и поред осталог рекао да не смемо да заборавимо да су сви ти који су били у Јасеновцу без обзира да ли су били и Јевреји или Срби, или било ко, завршили најстрашнијом смрћу. Према томе, ја мислим да је и мишљење нашега светога Патријарха, који је сад дао своје писмо и препоручио нам да то тако схватимо, сасвим на своме месту и да га треба поштовати - да се не можемо ослањати на проблематична сведочења која су дата за време окупаторских власти. Ето, то је оно што ја знам о томе и што могу да вам кажем - да улазим у детаље, то мени није могуће.

Ја сам у Јерусалиму био присуствовао покушају извесних напада на нашега драгог колегу Булајића, зато што је и у једној његовој књизи на једном месту то све стављено без коментара, а кривица колеге Булајића је у томе што је написао књигу у више томова, па људи читају један део у једном тому, а тешко им је да узму целу књигу у сва три тома, па да прочитају шта све пише на другим местима и тако долази до неспоразума. Ето, то је оно што ја могу рећи о томе.

Благодарим на томе. Господин Голдштајн је хтио једну реченицу.

Иво Голдштајн: Хтио сам рећи да су ствари мање-више јасне и оно што је господин доктор Живановић рекао мислим да стоји. Дакле, неком у Недићевој власти, уопће неком које био врло високо, требало је да оптужи усташе да шурују са Жидовима и на тај начин да притисне Нијемце. Дакле, да се презентирају неке чињенице које нису стајале, како би Нијемци онда притиснули усташе и тај неко добио одређене можда људе вани, из Јасеновца.

Друга ствар је тај утисак да Жидови имају велики утицај у Јасеновцу, да имају несразмјерно велики број логорника, односно капоа. Чињеница јест да су, кад се логор оснивао у јесен 1941. године, Жидови били већина. Већ према крају године чини се да су Срби постали већина. У међувремену, како су 1942. једним добрим дијелом долазили српски сељаци, а Жидови су били ипак у просјеку образованији, Жидови су добивали мјеста на којима су одлучивали, односно имали. Међутим, никоме није то помогло. Дијамантштајн као моћни логорник је страдао у оној златној афери 1942. Један од његових насљедника, Бернард Винер, је убијен скупа са својом породицом 1944. Према томе, ником то није помогло и морам рећи да су различити користили тезу ову са Прњатовићем, између осталог господин Булајић, али и покојни хрватски предсједник, Фрањо Туђман. То је била велика дебата око тога која је онда наравно завршила Туђмановом осудом.

Хвала лијепо. Господине Булајићу, изволите.

Милан Булајић: Ево да кажем. Кад сам био на суђењу Андрији Артуковићу као представник Српске академије наука и умјетности, ја сам у току суђења видио да је то потпуно лажно суђење, да је Андрија Артуковић суђен и осуђен за злочине које није извршио, а да није суђен за оно што је извршио. И да бих доказао то, намјесто једног кратког извјештаја Српској академији од десет страна, морао сам да напишем три тома на 3194 стране. То је био издавачки подухват године. У другом тому прво поглавље говори о страдању Јевреја, на 75 страна мислим, а онда сам у четвртој књизи објавио сведочење Ервина Милера и разна документа, па и то Прњатовићево свједочење.

И у својој књизи на енглеском, Jasenovac: Jewish-Serbian Нolocaust, на 297. страни, ја сам то рекао да се ради о фалсификату. Био је и Дијамантштајн, био је и Спилер, било је и других, али било је међу њима и Срба који су били издајници. Било је и Рома, то зна Ацковић, који су били издајници. Али то што је Прњатовић рекао, то се може односити на Шпилера и то, а не никако на Јевреје. И ја сматрам да изјава Његове Светости коначно скида то питање са дневног реда, јер се сви слажемо са њом.

Можемо дакле да закључимо да су учесници Округлог стола једногласни по овом питању? (Учесници одобравају) Да. Мислим да је било важно да на крају овог скупа постоји и један заједнички закључак, а нарочито кад њиме можемо да допринесемо окончању једне контроверзе. Хвала Вам.

Учесници:

Епископ др. Атанасије (Јевтић), Председник
Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора СПЦ
Др. Ванда Шиндли (Wanda Schindley), А & М универзитет, Далас
Др. Србољуб Живановић, Европски институт за
ранословенске студије, Лондон
Др. Милан Булајић, Фонд за истраживање геноцида, Београд
Др. Иво Голдштајн (Ivo Goldstein), Филозофски факултет, Загреб
Јован Мирковић, Музеј жртава геноцида, Београд

Модератор:
Јеромонах Јован (Ћулибрк), Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора СПЦ