DONJA GRADINA GORNJEG JERUSALIMA
– svedočenje o događaju izjamljenja
novomučenika jasenovačkih i donjegradinskih

Tog prohladnog jutra, 18. maja 1997, prošavši putem od Banje Luke, stigosmo do sela Uštice (oko 6.30 časova). Naselje se nalazi između Une i Save (na suzama „reka vavilonskih“, Ps 136), nadomak stratišta Donja Gradina (Jasenovac) – najvećeg srpskog grada pod zemljom. Bilo nas je trojica: jeromonah Jovan (Ćulibrk) (tada još jerođakon, profesor srpske književnosti i savremene istorije u Bogosloviji Svetog Petra Cetinjskog), Ljubiša Radović (crkveni duborezac iz Vrnjačke Banje) i Bogdan Lubardić (profesor filosofije i asistent Bogoslovskog fakulteta SPC).
Opšti cilj puta bilo je hodočašće mučenicima donjegradinskim. Poseban cilj puta bio je isključivo jedan: izjamiti zemne ostatke apsolutno besprimernom svirepošću ubijanih logoraša. Suštinska svrha poduhvata, koja ga je sasvim izdvojila od ostalih ekshumacija (do tada uvek jugoslovensko–komunističkih), postavila se namerom da to bude prva ekshumacija koju će – sa blagoslovom – izvršiti lica iz Crkve, a radi Crkve i crkvenog naroda.
Drugim rečima, „kosti pobijenih“ trebalo je da postanu mošti proslavljenih novomučenika. Ubijeni preci time bi, na poseban način, postali Crkvom prepoznati i priznati članovi: udovi Tela Hristovog (1. Kor 12:12). Premda po zemaljskim merilima „mrtvi“, oni bi evharistijom na osnovu crkvenog pamćenja vernih potomaka postali vidljivi sveti – živi i realno prisutni upravo preko svojih Crkvom čuvanih, blagosiljanih i oprisutnjivanih moštiju.
Na ulasku u donjegradinska polja, pokrivena izmaglicom kao stidom, čekao nas je prvi šok. Asfaltni puteljci što vode na grobna polja bili su izujedani udarima minobacačkih granata. Geleri tih projektila (ivica oštrih koliko „srbosjeci“ jasenovačkih monstruma) ranili su i sama grobna polja. Tako smo osvestili duhovnu činjenicu da su novomučenici donjegradinski ubijani dva puta: ne samo tokom 1341 dana „reda, rada i discipline“ u preispodnjem adu fabrike smrti NDH, već i tokom poslednjeg rata: 1991. (granatiranje hrama u Jasenovcu), i 1995. (stormiranje hrama, pljuvanje u putir i gašenje opušaka u njemu, od strane hrvatskih „vojnika“). Shvatili smo da su ideološki potomci ubica ubijali ubijene iznova.
Nad zapustelim stazama i jezivim kraterima, poput klobuka nesnosno pojačane mučnine, rojila se već neizbrojna neprskana gamad krvopijućih komaraca. Prođosmo dalje, sakupljajući ostatke metala od bombi. Ubrzo smo izbili na čistinu u obliku betonskog pravougaonika. Na tom mestu uledasmo simbole tri religije kojima su pripadali ubijeni: hrišćanski krst, jevrejsku zvezdu Davidovu i romsko tocilo. Na spomen-plaketi šturi podaci o brojevima i danima – i gotovo ništa više, osim zagušljive atmosfere socrealističkog dizajna. I taj nanos mučnine provocirane nehatom sakralne nedorečenosti zbacismo sa sebe (pitajući sa bolom da li je dovoljno i čak pravilno sve te ljude, ceo jedan narod poklani – po direktivama zakona o rasi – nazivati tek „antifašistima“?).
Međutim, narastajuće osećanja ličnog stida usled ukora savesti nismo uspeli odagnati; nismo to ni pokušali. Ona nas je opominjala na neoprostivo veliku udaljenost (kako uma tako i delovanja) danas „živih“ od nekada postradalih. Stoga smo uvideli kako za Donju Gradinu važi reč da tu „... mrtvi živima otvaraju oči“. Najzad, preko sočnih i zauvek nejestivih vlati trave, uhodasmo u grobno polje koje se zove „Hrastovi“. Grobnice (poređane kao kreveti usnulih logoraša) prepoznali smo odmah, po pravougaonim ulegnućima. U tim zemnim bezdanima krvoloci su vrtlozima bestijalnog demonizma, u krvi do pasa, klali... i klali... i klali..., dok gomila zaklanih martira, poput lifta od mesa, ne bi na površ iz pakla izbacila delirične koljače jasenovačke („... posle sat vremena ubio sam daleko više od ostalih. Bila je to ekstaza, činilo mi se da sam na nebu, nikad u životu nisam osjetio takvo blaženstvo; posle nekoliko sati ubio sam oko 1.100 ljudi...“ – izjava prokletog Josipa Friganovića, zvanog „Žile“, ubice svetog Vukašina Klepačkog).
Jeromonah Jovan je stao na jednu od jama okruženu drvećem, podelio je svakome po voštanicu koje zapalismo. Zatim otpočesmo pevati zaupokojne tropare, kadeći... Moglo se osetiti da humke nisu prazne. Kao u svetlim šumama šumnih slika takođe zaklanog Save Šumanovića, atmosfera je postala svečana, ozbiljna, neopisivo tužna – sve u isti mah. „Tu su“, reče otac Jovan i pokaza prstom na udubljeni hum.
Započesmo kopanje na smenu. Posle dubine od 1 metra opazili smo čudnu belu liniju koja je ravnomerno opasivala grobnicu iznutra. Shvatili smo kako je to gašeni kreč koji su ustaše bacale u kipuću tvar i meso kako bi je efikasnije zatrli. Posle jednog časa kopanja, na dubini od recimo 2.10 metara, doživeo sam da dotaknem i prvu kost koja nam je izašla u susret, a za njom i ostalih stotinjak čestica. Mahom su to bili smrskani članci šaka i podlaktica. Upečatljivo je bilo gledati malecni limeni prsten, što je i tog dana obvezivao kost i nerv šake devojčurka; zatim i plehano dugme s kaputa. Koštani vremeplovi evocirali su neiskazivo: letove sečiva preko nevinih vratova, izbodene oči, krv – strašan strah i još strašniji mir pobijenog naroda srpskog.
Zaklonih se od svega na tr(e)n, stihovima Ivana G. Kovačića, (kojima smo dopisali lična imena i od njega neimenovanih stotina hiljada srpskih duša): „Posljednje svjetlo prije strašne noći / bio je bljesak munjevita noža / i vrisak bijel još i sada u sljepoći / i bijela, bijela krvnikova koža / jer do pasa svi su bili goli / i tako nagi oči su nam boli“ – nama Milanu, Petru, Jovi, Savi, Đuri, Slavku, Branku, Dušanu, Radu... (v. idem, Jama). — Tajac, suze, tuga nepodnošljiva, i prisustvo neke gustine paradoksalno svetle i lake obuze nas. Zatim iznova trenutak užasa: pogled nam se zaledio na gvozdenoj skalameriji na 10–15 metara udaljenosti od grobnice. Ličila je ta sprava na motor srušenog mlaznog aviona. U stvari, bio je to jedan od babajaginskih kotlova u kojima se spravljao „sapun“ iz mesa od donjegradinskih žrtava (Posle rata jedan je pronađen u obližnjem selu, a jedan se obreo u Sarajevu).
Tek što smo prepovili mošti u platno, kao antimins nad krvavom zemljicom, ugledasmo graničnu patrolu-vod vojske RS. Nakon pozdrava i objašnjenja zamoljeni smo da u karauli damo izjavu o poduhvatu. Uz pomoć vojnika zatrpasmo jamu. Prekrstismo se svi, preklopismo dah i pođosmo našim kolima za patrolnim vozilom. U prolasku ugledasmo zloglasnu „Topolu uzdaha“, sada oborenu olujom i postavljenu horizontalno na postament. To je mesto gde je fratar Miroslav Filipović Majstorović, stokleti „fra Sotona“, o kuke vešao polužive mučenike čiji su jecaji jovovski danima plavili bespuća opakljenih močvarišta, kao struje stiha: „A mene dragost one krvi uze / i ćutio sam kaplje kao suze“ (v. idem, Jama).
Ubrzo potom, u kolima se dogodila veličanstvena projava blagodati. Sva trojica odgovorno možemo posvedočiti da su mošti, odjednom, provejale blagouhnjivim mirisom koji je podsećao na blagu mešavinu jasmina, ruže i bosiljka. Takođe, kada smo potom izdvojili jednu od kostiju, ugledali smo kako se na naše oči rosi sitnim ugrušcima mira... Kasnije, koliko mi je poznato, kosti nisu mirotočile, ali se miris povremeno ispoljavao – manje ili jače izražen, zavisno od povoda. Po dolasku u karaulu dežurni oficir nam je, unekoliko ljut, objasnio da smo sebe izložili velikoj opasnosti, pošto smo došli nenajavljeni. Mogli smo biti ustreljeni sa obeju obala Save i „bačeni u reku“, kako reče.
Usledilo je izvinjenje i put u Srpsku Dubicu gde je od kustosa Jasenovačkog memorijala, gospodina Sime Brdara, trebalo da dobijemo konačno odobrenje za iznos moštiju. To je i usledilo. A kao dar od njega poneli smo jedno od najmističnijih kazivanja o srpskom novomučeništvu u potkozarju i Jasenovcu – knjigu Crni upletnjak. Kao lutajući hrast čuvar, Simo Brdar molitvuje i sabira sećanja na žrtve: pamjatuje i na svoj način „proskomidiše“. Suprotno sramnim primerima iz sasvim nedavne kulturalne povesti Srba, on ne briše i ne prepravlja svoje stihove pod naletima ideoloških letargija i konjukturnih „preumljenja“. Ne raskajava se on nad upletnjakom (texere text = pletenje) teksta, niti nad tekstom krvavih srpskih upletnjaka razvejanih od Kosova do Krajina, za koje – ako i za koga – važi vizija proroka Jezekilja da „nastaće glas, i gle potres, i kosti će se pribrati svaka k svojoj kosti [...] i po njima će izaći žile i meso, i odozgo će se navući koža [...] ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas [...] narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu“ (Jezekilj 37:7–14).
Hoću reći da zaborav žrtve vodi amnestiji krvnika od kr(i)vice. A to je ništa drugo nego poziv zločincu da zločin ponovi. Zaboravljeni zločin još je strašniji od sankcionisanog, budući da briše žrtvu kao žrtvu (sacrificium). Povrh toga, zaborav zločina nad žrtvom zatomljuje vaskrsavajući uticaj sile priznate svetosti (sacer): svetosti koja je uzrok, ali i posledica čiste žrtve. Žrtva tako postaje ubijena i u poretku simboličkog. Žrtva postiže smislotvornu pobedu nad zlom time što zlo nevino podnosi i prima na sebe, dok ujedno predaje sopstveni život. Takva pobeda mora se pamtiti kako bi se mogla realno-simbolički ponavljati u Hristu. Surotno tome, sa zaboravom nastaje biologistička i animalno-paganska cezura, diskontinuitet i invokacija zla. Taj zaborav nastaje uprkos svesti da udelotvorivo pamćenje načina žrtve (= apsolutnog darivanja) i suštih (= imena) žrtava predstavlja jedinu mogućnost za suverenu pobedu nad zlom u ovom svetu.
Zatim je usledio povratni put za Vrnjačku Banju gde su mošti, prema pravilima Crkve, omivene belim vinom i vodom, a nad njima je sveštenodejstvovao otac Nenad Mihailović, uz prisustvo trojice već pomenutih i sestre Ružice, supruge Ljubiše Radovića. Ujutro nastavismo za Cetinje. U konaku manastira Svetog Petra Cetinjskog mošti smo predali mitropolitu crnogorsko-primorskom, visokopreosvećenom gospodinu Amfilohiju (Radoviću). Poklonismo se prvo moštima svetog Petra, a reči tropara zatim navreše kao voda kroz pesak: „Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi postradaste telom – zemlja se rastuži, al’ spasoste duše – nebo se veseli [...] preci se vaši raspevaše nebom [...] ulazite u raj deco besmrtnosti [...] novomučenici srpski, molite Boga za nas“. Posle nekoliko meseci Ljubiša Radović je napravio drveni kivot u koji su kasnije pohranjene kosti donjegradinskih i jasenovačkih novomučenika. Potom je mitropolit, sledujući crkvenoj praksi drevnih hrišćana (da se okupljaju oko tela i grobova postradalih martira), počeo izdavati blagoslove kako bi se čestice donjegradinskih moštiju ušivale u antiminse sveštenih oltara novoizgrađenih hramova Mitropolije.
Tako se i danas – preko antiminsa – na grobovima i nad telima za Hrista nevino postradalih, na mestu svetosti, okupljaju verni hrišćani – kao u izvornoj starini. Antimins (bez kojeg se ni jedna evharistija ne može odslužiti) utoliko predstavlja primenjenu istoriju Crkve – in grano. Zapravo, to je istorija čovečanstva u malom. Na oltaru Crkve (pokrivenom antiminsom kao temeljem od kosti) životvornim pamćenjem pobeđuje se smrt. Tu i tada mi pamtimo Hrista i njegovu vaskrsodatnu Žrtvu. Ali, to je moguće jer On prvi upamti nas, kako bi nas oživeo Ljubavlju (1. Jovanova 4:19). A kada Sušti Život pamti mrtve i umiruće – ko će nestati? „I uzevši hleb zablagodari (eucharistisas), prelomi ga i dade im govoreći: Ovo je je telo moje koje se daje za vas; ovo činite za moj spomen; A tako i čašu [...] govoreći: Ova je čaša krv moja Novi zavet u krvi mojoj, koja se za vas izliva“ (Lk 22:19; 1Kor 11:24,25).
Kroz još uvek neprebrojane (!) žrtve novomučenika jasenovačkih i donjegradinskih izliva se krv nevinih jaganjaca Hristovih (Otkr 14:12). Na svakoj evharistiji Crkve – nakon pomenutog izjamljenja njihovog – mistički preko antiminsa izliva se i Krv Jagnjeta, odnosno vaskrsavajući Život njegove božanske Ljubavi. To znači da nismo jalovi pred likom predaka: da nismo zaboravili određenje i smisao žrtve, niti žrtvovane. — Određenje žrtve znači: podneti zlo ljubeći život više od svega, čak i po cenu smrti; dok smisao žrtve označava: sapripadnost gubitka života i dobitka spasenja (do ut des, odnosno: „prolij krv – primi duha“). Tako se uzdižemo na plan duhovne samosvesti za koju nijedna žrtva nije neodređena niti besmislena. Na razini takvog smisla nastaju stihovi što ozivaju životne simbole žita i hleba – usred krvi: „Na vrelini koja prži kosili su nas ćutke / kao mrtvo klasje što jedva šušti / a tad ču se krv što iz grla šiklja“ (v. idem, Jama) – iz grla nas konkretnih Srba i naše konkretne dece, iz konkretnog doma, prostora i vremena: iz grla i nas novokrivajčana Crnobrnja – imenom: Vase, Stojana, Mila, Vida, Rade, Eve, Đure, Radojke, Bože, Drenke, Smiljane, Milice, Milice, Ljube, Ružomira, Ružice, Đuke, Željka, Žarka, Svete, Nade, Dušana, Rada ...
Vadeći mošti iz groba mi se nismo priklonili „ratnohuškačkoj nekrofiliji“, kako su umeli sugerisati protivnici izjamljivanja pobijenih od Jadovna do Jasenovca (pretičući cinizmom čak i dr Hermana Prebsta, koji je 3. marta 1942. – u članku „Jasenovac nije ni lječilište ni mučilište“ – napisao: „Kada su nas saonice kroz selo [Jasenovac] vozile niz kolodvor, virila su iza slabo zatvorenih prozora blijeda lica seljakinja, i na pogled njihovih grozničavih očiju [...] nismo se mogli oteti dojmu da je ovim Hrvatima bilo već kroz stoljeća gore (sic!) nego uhićenima [misli na logoraše – prim.] koje smo upravo ostavili“.
Suprotno od „nekrofilije“ stoje namere i svrhe našeg čina. One su, podvucimo, zalozi protiv zaborava žrtve kako bismo kao Crkva (kao ohristovljen narod srpski i evropski) izbegli da budemo nemoćni i beslovesni „objekti“ istorije – izloženi strategijama tuđeg i vlastitog zla, i da, ako Spasitelj blagovoli, budemo samosvesni i preduzetni subjekti istorije spasenja. Ako je već neizbežno sa zlom se nositi, ako je naša odluka i izbor sinovstvo Hristu (da budemo novi Izrailj), onda zlo treba dočekati spremno i (koliko god je moguće) na saboran, crkven i duhovan način: sledujući Hristu u svemu – polažući i život za bližnje.
Bez konkretno udelovljenih postupaka koji grade praktičnu teologiju genocida (suprotno jadnom stanju u kojem se nalaze srpska stratišta: od Donje Gradine do raspamećujuće sramnog stanja u Jajincima), narastaće mogućnost i genocida teologije. Razume se, ne samo mogućnost genocida teologije u akademskom smislu nego, iznad svega, teologije u vidu živog ljudskog bića – Adama, koje i jeste (poput 11.888 u Jasenovcu ubijenih srpskih mališana) živi obraz suštog Boga. Otuda zaborav žrtve jeste ubistvo Boga, a ubistvo Boga dubinska motivacija krvnika. Zato smo otišli u Donju Gradinu Gornjeg Jerusalima. Izjamljene žrtve jesu oplakane i osmišljene žrtve; uhramljene mošti jesu realna pokajanja (ali i predupređeni zločini); bogosluženja sa žrtvama kao svetima jesu ovaploćenja nebeske pravde i pobeda Boga Emanuila – Boga u nama sa nama. Zajedno s tim: uvek ćemo pamtiti da smo žrtvovani, i žrtvovaćemo se kako bi smo to pamtili: tako će istina stvarati uslove za pravdu, a pravda uslove za praštanje, ali, i za nezaborav (aletheia).
Sveti novomučenici srpski: jasenovački i donjegradinski – vi koji „... preploviste [...] Crveno more [...] i uđoste u slavu obećanu...“, molite Boga Višnjeg Jerusalima za nas!

1 Jeromonah Atanasije (Jevtić), Velikomučenički Jasenovac, in: Jasenovac – mesto natopljeno krvlju nevinih, Sveti Arhijerejski Sinod SPC, Beograd 1990, 20.
2 V. Monah David (Perović), Svete mošti i etos svetih, in: Bogoslovlje 1 (2002) 111–125.
3 J. Mirković, Uz 60-godišnjicu proboja logoraša iz logora Jasenovac, Pravoslavlje, br. 913 (2005), *.
4 Episkop Atanasije Jevtić, Velikomučenički Jasenovac posle Jasenovca, Hilandarski fond – Zadužbina „Nikolaj Velimirović i Justin Popović“, Beograd – Valjevo 1995, 389.
5 Svedočenje zagrebačkog sveštenika oca M. Popovića, in: Episkop Atanasije Jevtić, Velikomučenički Jasenovac posle Jasenovca, 401.
6 Jeromonah Jovan (Đulibrk), Srpska pravoslavna crkva i Jasenovac, in: Crkveni život.
7 R. Trivunčić, Jasenovac: Memorial Place, Zagreb 1975, 64.
8 V. S. Brdar, Crni upletnjak, Glas srpski – Centar za informisanje i kulturu, Banja Luka – Kozarska Dubica, 1997.
9 V. B. Šijaković, O žrtvi i pamćenju, in: Zbornik radova V, VI, VII filosofsko-bogoslovskog simposiona u dane svetih Kirila i Metodija, Nikšić 1999, 2000, 2001, 44–49.
10 Ustanovljeni tropar novomučenicima srpskim u celini glasi ovako: „Zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi postradaste telom – zemlja se rastuži, al’ spasoste duše – nebo se veseli. Preci se vaši raspevaše nebom. Na kapiji raja sretoše vas s pesmom. Imena su vaša u knjizi večnosti. Ulazite u raj deco besmrtnosti. Mi na zemlji rod vaš kličemo vam u glas: novomučenici srpski, molite Boga za nas“.
11 A. Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945: Dokumenti, t. I, Narodna knjiga, Beograd 1986, 177.
12 Š. Avijatar, Sinovi Srbije i Sinovi Izrailja, Beseda u manastiru Žiča, in: Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, Žiča-Kraljevo, 2003.
13 J. Mirković, op. sit.
14 Sveti Vladika Nikolaj, Služba Novomučenicima srpskim, Manastir Rukumija 2000, 35.